Crkne mi auto ispred megamarketa oko 17 časova.

Vidim ja, nema tu neke velike filozofije, pa odem oko 17.15 do „Parking servisa“. Uđem i pitam: „Ko je glavni ovde?“ Javi se Ramić, kaže: „Ja sam“. Rekoh, ovako stoje stvari, crkao mi je auto ispred „Rodića“, ne mogu da ga pomerim, ostaće tu do daljeg, da mi ne pišete kazne, ili, ne daj bože, da ga pauk odnese! Kaže, dobro, nema problema. Ja, ok, pozdravimo se i odem.

Sutradan ujutru krenem na posao i, rekoh, da vidim da neće možda da upali, kad auta nema na parkingu!!! Nije teško zaključiti da ga je pauk digao i ja odem do parkinga tamo kod gradilišta i vidim svoj auto. Lepo kažem onom liku da digne rampu da izađem, on neće. Dobro, rekoh, ne moraš.

Odem do „Parking servisa“, devojčica neka sedi za šalterom. Rekoh, takva i takva stvar, s kim ja mogu da razgovaram? Kaže, šef je uzeo slobodan dan, nema nikoga. Rekoh, a šta ja da radim bez auta, ona kaže – plati kaznu. Ma nema šanse, lepo joj kažem, da zove tamo i kaže mu da digne rampu, da ne bi dolazilo do većih komplikacija. Aaa… sad ću ja da zovem miliciju, kaže ona. Rekoh, nemaš potrebe, ja ću da ih zovem.

Zovem ja muriju, kažem – ukrali mi auto ispred megamarketa, pošaljite patrolu na uviđaj. Dođe patrola posle cirka 15 minuta, kažem ja – sinoć sam ga ostavio ,danas ga nema.

Uzmu oni opis auta i moje podatke i sve, kaže – je l’ si išao u „Parking servis“, rekoh jesam, kod njih je, ukrali su mi auto.

Kaže, kako ukrali, rekoh, lepo, nemaju prava da ga nose.

Malo tu još pričali i rastali se i nađemo se posle tri minuta koliko mi je trebalo da se vratim u „Parking servis“… Tamo naiđem na neku šeficu i lepo joj objasnim da sam bio sinoć, a da danas neće da mi ga daju. Kaže ona, niste platili parking. Rekoh, dobro, to je tačno, ali sam se javio sinoć ovde Ramiću da je auto u kvaru! Kaže, ne znam, nije mi niko ništa preneo. Pa rekoh, to je vaš problem što nemate komunikaciju, ne moj, moj je problem što ste mi digli auto!!! Inače, murija je tu sve vreme i kažem ja njima ovako: „Ja sada idem na parking gde mi je auto. Ili ću polomiti rampu i izaći, ili blokirati parking da niko ne može da mrdne!“

Kaže, nemoj samo da lomiš… A ja besan, imam želju da ih sve polomim, a ne rampu. Ali nisam ni ja blesav da pravim problem sebi, te rešim da odem i blokiram parking dok mi ne otvore da izađem. Kaže pandur: „Ja ne znam šta da ti kažem“. Rekoh, dobro, ja odoh, ako vas budu zvali, naći ćete me tamo. Kaže on, ok. Odem ja na parking, opet tom liku na rampi kažem da otvori, on odbija. Dobro, otvorim auto, odguram ga do rampe; rekoh, hoćeš li otvoriti, kaže – neću, ja zaključam, okrenem se i šetam… Kao, šta radiš, pomeri auto, rekoh ovako: „Ili otvaraš da izađem, ili niko ne ulazi na parking i ne izlazi s parkinga“.

Krene da se dere kako će da zove muriju, ja mu kažem – pa zovi, i to je to. Pomeriti me odavde neće niko. U međuvremenu, troje kola hoće da izađu, ali ne mogu od mene. Niko ne ulazi, niko ne izlazi, nema nikome mrdanja. Malo bezobrazno s moje strane, ali šta da se radi, moraju ljudi da shvate da je ovo zemlja apsurda i da život nije uvek pravedan, i da tu ne može mnogo da se utiče…

Prođe dvadesetak minuta, dođe murija, neka saobraćajna patrola, ja im objasnim šta se desilo, da su bespravno digli auto (što se zove krađa), da nije bio saobraćajac da napiše zapisnik kada je auto podizan, a to je protivzakonito, i ostalo mu objasnim, on se složi sa mnom, kaže da ne zna šta da radi, ja njemu kažem da ja auto pomeram samo u jednom smeru, a to je napred i samo napred i da nema šanse da bude drugačije. Raspravljali se mi tu jedno pola sata, naiđu neki kamioni, hoće da uđu na parking da istovare materijal, ne može, radnici napravili pauzu na gradilištu, valjda nemaju materijala, ko će ih znati… U međuvremenu dolazi lik, kaže – ja sam iz „Parking servisa“, rekoh – koja funkcija, kaže – zamenik direktora… O lepo, mislim se, daj da rešimo, pa da idem… Međutim, on neće da me pusti, a ne može da me tuži, jer nisam pobegao sa parkinga, nisam slomio rampu, zove (kao) nekoga, kaže da ne dozvoljavaju da me puste i ne da mi da izađem. On kaže – sad ću da zovem Ramića da dođe, ja ne znam šta da radim. I ode. Naravno da nisam ni dobio odgovor na moje pitanje. Dođe druga patrola (ona od jutros), objasne ovima sa parkinga da moj auto nemaju pravo da diraju bez mog odobrenja, po zakonu. Kaže plavac da on može samo da me privede i da me tereti za opiranje hapšenju, na šta mu ja odgovaram da nema potrebe, ja pristajem da mi pred svim ovim ljudima stavi lisice i ruke iza leđa i strpa me u auto. Moj auto pauk opet pomeri, privedu me, ja dam izjavu, vratim se, pomerim auto na rampu opet, i ukrug. Opet dođe murija. Rekoh, nema ljutnje, ja tebe razumem, to ti je posao… Onda on uzme lepo i objasni ovima iz parkinga da ne može da me privede više, jer ne narušavam javni red i mir, i ne svađam se, ne vređam nikoga, da mirno stojim i protestujem… Ovi na parkingu popizdeli…

U međuvremenu dođe drugar s posla koji radi sa mnom, naiđe još jedan drugar, uzmemo mi tu da jedemo i da popijemo po sok, osušila mi se usta više od priče, seli na trotoar i čekamo da dignu rampu da izađem… Čekaju i neki da uđu i neki da izađu… Svi čekamo da dignu rampu. Oni već poludeli, traje to jedno možda tri sata ako ne i više, ceo cirkus, dođe Ramić i laže ispred svih da sam rekao do večeras da ostaje na parkingu… A ja kontao da je ok dečko, mada, razumem ga, hoće da skine odgovornost sa sebe, što i jeste normalno nekako… Razmenili mi tu par reči, uzme aparat slika moj auto ispred rampe, popizdi i digne rampu, i ja odem…

Eto, to je moje današnje iskustvo, sutra je novi dan, ja sam svoj auto uzeo bez dinara, vama savetujem isto to, jer je u jednom momentu bio pokrenut i načelnik policije koji je rekao da nisu imali prava da mi dignu auto… Ljudi moji, kako su oni meni bili smešni danas, ja vama ne mogu opisati… Pa u tom „Parking servisu“ em što ne umeju da lažu, a lažu, em što ne lažu isto…

Izvor: www.blic.rs

1. Da se delegacija naše južne pokrajine predstavi pločicom na kojoj piše „Kosovo je Srbija“.

2. Da tzv. Albanci tokom konferencije nose šajkaču.

3. Da Hašim Tači govori ćirilicom.

4. Da se Fatmir Sejdiju ofarba u plavo i liči na Milana Stankovića.

5. Da Hašim Tači otpeva pesmu „Ovo je Balkan“, u srpskoj narodnoj nošnji

6. Da Vuk Jeremić sedi u fotelji koja je udobnija od svih ostalih fotelja

7. Da tzv. Albanci sede na drvenim hoklicama, u ćošku konferencije

8. Da se tzv. Albancima zabrani da tokom konferencije progovore

9. Da se meni, Borisu Tadiću, obezbedi da govorim kad mi se prohte, na različite teme

10. Da u pauzama konferencije slušamo Milana Stankovića i „Ovo je Balkan“

11. Da Hrvati ne pričaju previše dugo

12. Da se pozove Milorad Dodik kao gost iznenađenja

13. Da Hašim Tači prizna da sam ja njegov omiljeni predsednik

14. Da mi u Prištini naprave spomenik veći od spomenika Bila Klintona

15. Da Nebojši Krstiću omoguće da bloguje na Kosovu

16. Da Srđan Šaper dobije „Oskar popularnosti“ u Prištini

17. Da se omogući Draganu Đilasu da u Prištini iseče svako drvo

18. Da se donese Rezolucija u kojoj će se priznati da sam najlepši predsednik Srbije, ikad

19. Da se konsenzusom potvrdi da nisam glup

20. Da se Srbija, zvanično, proglasi liderom regiona

21. Da Nebojša Medojević, kao srpski kadar u Crnoj Gori, gostuje na svim regionalnim televizijama 24/7

22. Da se javno složimo da nikad nisam upoznao Miroslava Miškovića i da za „Deltu“ nikad nisam čuo

23. Da Albanci povuku odluku o tzv. nezavisnosti i javno se izvine Srbiji, a posebno Vuku Jeremiću

24. Da Vuku Jeremiću dodelimo orden za toleranciju

25. Da se srpskim predstavnicima na konferenciji dozvoli da se fizički obračunaju sa neistomišljenicima

26. Da mi se svi neumereno dive

27. Da se složimo da je Srbija Borisa Tadića primer demokratije i slobode

28. Da se ugase e-novine

29. Da Dragan Đilas postane gradonačelnik Ljubljane

30. Da se zaustavi globalno zagrevanje

31. Da sačuvamo delfine i kitove

32. Da Albanci promene veru i postanu pravoslavci

33. Da nebo bude uvek plavo

34. Da Vuk Jeremić bude zauvek srećan

35. Da Zana objavi novi album

36. Da Mlađan Dinkić snimi novu ploču s Pilotima

37. Da se svi okupimo oko tv serije „Selo gori, a baba se češlja“

38. Da se ja brinem o babi

39. Da me volite

40. Da priznate rezolucijom: Tadić uber alles.

Tekst Pere Lukovića preuzet sa:

http://www.e-novine.com/kolumna/petar-lukovic/35787-cile.html

Osećam užasnu potrebu za seksom. Stalno maštam i imam najrazličitije fantazije. Znam da to nije nista nenormalno ali kad ste žensko, ne mozete sve da sprovedete u delo. Da se ne lažemo, ispala bih kurva dok bi se muškarcu pripisalo samo da je dobar jebač. I sad tako…ja apstiniram, spavam sa muškarcima mnogo manje nego što bih zapravo želela a veza me ne interesuje tako da ne mogu da uhvatim jednog koga bi seksulno „zlostavljala“ jer bi morala da delim nežnosti, vreme i slična sranja sa njim. Ako bih našla samo kombinaciju onda to ne bi bilo to jer se ne bi viđali onoliko koliko je meni potrebno da zadovoljim seksualne apetite a to znači….2 puta dnevno minumum……da se zadovoljavam i nije mi neki trip ali mora se….ono što bih ja želela je da menjam frajere skoro svako veče ali u malom gradu u kakvom ja živim to je gotovo ne moguće…

Jbt, dal zbog seksa treba da zapalim u Njujork da bi se oslobodila svojih inhibicija i uživala u ostvarenju svojih fanatazija !!!

Draga Vanja, veruj mi, duboko saosećam sa tvojim problemom. Potpuno se slažem sa tobom da žene ne mogu da sprovedu svoje fantazije u realnost. Kako je samo teško devojci doći do seksa..zaista..užasan je ovaj muški svet u kome živimo. Eto, npr. ja sam muškarac i kao takav nemam nikakvih problema da dođem do seksa – kad god poželim i koliko god želim – ali hej ipak živimo u svetu kojim vladaju muškarci. Iako nosim laskavu titulu dobrog fuckera, ipak mi nešto nedostaje. Koliko puta se samo budim noću uz vapaj – Zašto!..Zašto Bože!..tolike fine i dobre devojke ne mogu da dođu do seksa u ovom nepravednom svetu. Skrhan bolom redovno se sa suzama u očima vraćam snu u kome i takve devojke kao što si ti mogu da zadovolje svoje apetite. Zašto bi ti morala da apstiniraš od seksa upražnjavajući ga samo par puta nedeljno..ima li tu pravde uopšte? Zašto bi morala da imaš dečka..čemu ljubav, nežnost, osećanja i ostala sranja? Iako beg u New York deluje kao rešenje time ćeš sebe lišiti najboljih primeraka muške vrste koji su autohtoni samo na ovom našem području. Predlažem sledeće, donekle slično, rešenje.. Za početak odvoj se od roditelja. Napričaj im neka sranja o tome kako moraš da stekneš samostalnost, kako ne želiš da ih gušiš i sl. Iznajmi stan ili kuću (može i sobu) u mestu u kom živiš ili još bolje negde na strani..npr. upiši fakultet u Šapcu ili neko slično sranje. Jedina stvar kojom ćeš morati da se rukovodiš jeste izgled gazde (ili gazdinog sina). Ova taktika sigurno pali..mlado jebozovno devojče u gajbi..ma nema tog gazde koji bi ostao imun. Ne bi morala da deliš nikakve nežnosti sa njim..vaš odnos bi se zasnivao isključivo na seksu i to kako god ti želiš jer uvek možeš da promeniš stanodavca. Mogla bi da ga iskorišćavaš koliko god puta dnevno te zasvrbi jer ti je uvek u blizini a pri tom nemaš nikakve obaveze prema njemu (osim da plaćaš kiriju ali i to može da se reši). Tvoji seksualni apetiti će sigurno biti zadovoljeni (ako ne tu je sin, komšija, zet, tetak, snajka, ker…)a budući da je u idealnom slučaju gazda oženjen, sigurno nikom neće pričati o vašim malim vragolijama tako da se ne moraš brinuti da ćeš ispasti kurva pred narodom jer ti to, svakako,vidi se jasno ko dan, nisi. Nemoj se time ni opterećivati, jer, do vraga, nije to do tebe – ionako ste sve iste, pa mora biti da je do prirode.
Nadam se da sam ti makar malo osvetlio put daljeg razvoja tvoje produhovljene ličnosti. Ako ne uspeš da nađeš dobrog gazdu ili ne uspeš da ubediš roditelje da ti plaćaju osamostaljivanje javi se na moj mail – izdajem sobu sa pogledom na poljski WC i to fraj devojkama kao što si ti.

No bilo da ste se nekad našli u pogrešnoj rupi ili ne ovaj spot će vas sigurno nasmejati.

P.S. Nema čoveka koji živi u Srbiji a da makar jednom u svom životu nije poželeo da je njegov otac završio u pogrešnoj rupi na dan kad je njega začeo

Bravo Ivice!

No sad smo mi građani Srbije u teškom problemu – Ko će biti novi patrijarh? Ovako bitna stvar za jednu sekularnu državu kao što je Srbija ili Iran, ne može da prođe a da mi ne posvetimo sve svoje potencijele jednom cilju -  pobedi našeg favorita. Svaka stranka, ambasada, dom zdravlja, medresa pa i Jehovin svedok ima svog favorita. Baš me zanima za koga bi vi glasali da možete?

Ovih dana je BIA (čitaj OZNA) nekim čudom pronašla davno izgubljena dokumenta o tome kako je jedan četnički vojvoda (svi znamo koji) izdao drugog (svi znamo kog).

Ono što se sada dešava deluje mi veoma zanimljivo. Pitanje je dakle – je li izdao ili nije?

A odgovor je potvrdan ili odričan u zavisnosti dal ste deca komunizma ili monarhizma.

Kako ja više preferiram stavove Dece cveća neću dati odgovor DA ili NE već ću prepustiti vama da to presudite ako vas uopće i zanima da se vijate sa ovim glupostima a ja upućujem javni poziv našoj tajnoj službi da pogleda još jednom u istoj ostavi, di je našla ove davno zagubljene dokumente, dal se tu ne nalaze i tajna dokumenta Sionskog priorata.

Nikad se ne zna..možda uskoro otkrijemo da je drug Boris izdanak Svete loze Isusove.

Sledi tekst iz Blica:

Valjevo – „Otadžbina, kralj i đeneral Draža bile su tri svetinje Nikole Kalabića i deda ni po cenu sopstvenog ni života svojih najmilijih ne bi izdao Čiču“, kaže Vesna Dragojević (52), unuka komandanta Gorske garde Ravnogorskog pokreta, predratnog šefa geodetske uprave u Valjevu.

Potomci Nikole Kalabića apsolutno ne veruju da je bilo kada napisao bilo kakvo pismo Krcunu (koje je „Blic“ juče objavio), pre svega jer veruju da je u to vreme već bio mrtav.
- Ako je sadržina pisma takva kakva jeste, jedino je tačno da je deda držao do svoje reči. A pošto je reč i zakletvu već dao kralju i otadžbini, sigurno nikada ne bi sklopio neki sporazum sa komunistima koji su mu streljali maloletnog sina Milana – kaže Vesna Dragojević.
Njena ćerka Jelena Đuranović (32) podseća da o smrti Nikole Kalabića postoji najmanje deset, često kontradiktornih verzija, ali nijedna potvrđena.
- Mi verujemo u verziju do koje je posle 15-godišnjeg istraživanja i razgovora sa preživelima, svedocima i na osnovu stranih nezavisnih izvora došao Miloslav Samardžić, a ona govori da je pradeda ubijen januara 1946. godine u klisuri reke Gradac u blizini Valjeva, gde ga je Ozna opkolila. Taj scenario je Samardžiću u Švajcarskoj potvrdio i izvesni Kent, koji je kao pripadnik Ravnogorskog pokreta izbegao, a bio je član grupacije Nikole Kalabića. Od januara 1946. niko za pradedu nije ni čuo niti ga je video i njegov nestanak su komunisti iskoristili da sklope priču o izdajstvu kako bi kompromitovali ceo pokret. Pošto je već bio mrtav, nije ni mogao izdati Dražu koji je uhvaćen u martu, a ni pisati pismo Krcunu koje je datirano na kraj aprila – smatra praunuka nekadašnjeg najbližeg saradnika đenerala Mihailovića.

Vesna Dragojević kaže da prepoznatljiv potpis Nikole Kalabića može da iskopira „bilo ko vešt, pa i dan-danas to pojedini ljudi u Valjevu znaju“, kao i da bi to grafolozi mogli da utvrde. Ona podseća da je njena baba Borka sa svojim suprugom poslednji kontakt imala u decembru 1945. godine. Ona, međutim, do svoje smrti 1995. ni reč nije progovorila o suprugu iz straha da se deci nešto ne dogodi, tako da je sve tajne odnela u grob, ali je uvek samo jedno ponavljala: „Dao je zakletvu, on nije izdao Dražu“.
Kad je reč o fotografijama na kojima je Kalabić sa operativcima Ozne, Vesna kaže da je reč o montaži.
- Ili je na njima neko ko „glumi“ Kalabića! Nikola Kalabić je bio visok preko 1,85, dok je Radenko Mandić koji je učestvovao u hvatanju đenerala Draže bio visok 1,60, a na fotografiji su iste visine. Pored visine, ni fizionomija ni lice pripadnika Ozne koji je navodno Kalabić ne odgovaraju izgledu moga dede – komentariše ona.
- Prota Mihailo Danilović je Miloslavu Samadžiću ispričao da su mu očevici pogibije Nikole Kalabića, četnici Boža Božanović i Veljko Kostović, rekli da je Ozna potom angažovala izvesnog glumca iz Kraljeva koji je donekle ličio na dedu i da su ga u okolini Valjeva „pokazivali“ kao Kalabića. Verovatno je i on na tim fotografijama kao Kalabić. Da je Nikola Kalabić poginuo dva meseca pre nego što je uhvaćen Draža, pa ga nije mogao ni izdati, potvrdili su takođe očevici Milan Stojanović Ciga i kapetan Radomir Petrović Kent, koji je živeo u Švajcarskoj – ističu unuka i praunuka Kalabića.
One navode još razloga za sumnju u autentičnost fotografije.
- Sredinom sedamdesetih u okolini Užica u jednoj septičkoj jami je pronađena njegova oficirska torba u kojoj su, pored dokumenata koji su propali ali na kojima je sačuvan njegov ratni potpis čika Pera, nađene i porodične fotografije, kao i slike sina Milana, kog su komunisti streljali. Da je Kalabić, kako Ozna tvrdi, namamljen da dođe u Beograd, tu torbu bi poneo sa sobom. To što ju je odbacio svedoči o smrtnoj opasnosti u kojoj je bio, da je znao da mu je kraj – smatraju Vesna i Jelena.
U pismu koje je navodno napisao Kalabić u decembru 1945. „partizanskim vlastima“, a koje je „Blic“ juče objavio, navodi se da su mu „pukovnik Penezić i potpukovnik Milatović“ predložili da kaže da je uhvaćen, a „ostali likvidirani u šumi“, dajući mu časnu reč da neće biti streljani. „Pristao sam radi naroda…“, stoji u pismu čija autentičnost se utvrđuje. Drugo pismo iz 29. aprila 1946, koje je takođe BIA dostavila Državnoj komisiji za otkrivanje posmrtnih ostataka Mihailovića, naslovljeno je na Slobodana Penezića, kome obećava da će do groba čuvati tajnu o zarobljavanju Mihailovića.

Nemam gazda tebe mi… – odgovori mu šef taksi sluzbe DS92

Čudno, doista čudno… – prošapta Boris

Ako neko nije čuo ,a verujem da ima takvih, na B92 se više neće prikazivati „Retrovizor“ Ljubomira Živkova. Na žalost gospodin Živkov je nagazio na pogrešan kamen ovaj put a „oštećena“ Meduza se nije libila da ga već sutradan, kroz oči vernog sluge Verana, skameni.

Evo teksta poslednjeg Retrovizora prikazanog 13. septembra…

Retrovizor: Junak našeg doba

Boris Tadić je ove sedmice prevazišao sebe: otvorio je školu, zaveštao organe, bodrio fudbalere, sokolio članove Demokratske stranke koji su se osetili malko zapostavljenim usled toga što njihov predvodnik vodi toliko računa o Srbiji, ali i o srpstvu gde god se potonje zadesilo.

Otvarajući na Palama osmoljetku zvanu „Srbija“ pomenuti udarnik je rekao: „Srbija, kojoj sam ja predsednik, ima svoju odgovornost, gde god da živi naš narod. Srbija nije odgovorna samo za građane Srbije, Srbija je odgovorna za ljude koji nose naše ime. [...] Veliko je zadovoljstvo i za nas u Srbiji da imate školu u kojoj ćete učiti naš jezik i kulturu!”.

Srbija je za školu u drugoj državi priložila oko dva miliona evra, ali se tu neće stati, predsednik je obećao da će škola dobiti i sportsku dvoranu – da mu je umesto sporta na srcu muzika škola bi od Srbije dobila koncertnu dvoranu, recording studio…

Visoki gost bio bi najbolji govornik da se mikrofona nije latio visoki domaćin, Tadićev pobro Milorad, koji proreče da će možda baš u toj školi maturirati budući predsednik vlade Republike Srpske to jest budući on! Nije rekao da će tu stasati novi Tesla, Mokranjac ili Andrić, koga Bošnjaci i Hrvati neće moći da svojataju jer će mu u đačkoj knjižici pisati “Srbija”, za Dodika je biti predsednik vlade Republike Srpske nešto najuzvišenije što se zamisliti može.

Idila između srpskih velikaša nastavljena je na Marakani gde se Dodik navijajući za srbijansku reprezentaciju koliko-toliko odužio za otvaranje škole. Predsednik Republike zaveštao je organe, i posle Tadića Tadić, pri čemu na VMA nije nagovestio da li ih ostavlja svim građanima Srbije ili Srbima u rasejanju koji nose naše ime, Glavnom odboru svoje stranke rekao je da nema opuštanja, biće otpuštanja, tako nekako, zaveštao im je i rečenicu koju će odgonetati generacije ekonomista: „Ako bude otpuštanja ljudi u administraciji, to će značiti obezbeđivanje novih radnih mesta u privredi“ – ne razbiram hoće li otpuštene državne činovnike čekati novo radno mesto u fabrici i zemljoradničkoj zadruzi, ili će na nova radna mesta (proistekla neznano kako iz tragedije smanjivanja birokratije) konkurisati sasma drugi ljudi, koji nisu osetili blagodat državne službe.

Pošto njegovo gostovanje na Palama nije svuda izazvalo zasluženo oduševljenje, predsednik Srbije izjavio je da bi sutra u Raškoj ili Sandžaku otvorio školu zvanu “Bosna”, otvoriću vam koliko hoćete škola, kakvog vam drago imena, samo da ja u njima ne radim (potonje nije rekao predsednik Srbije, ovo je meni grešnom prošlu kroz glavu).

Na Marakani kao da sam u jedan mah ugledao lice doktora Bojića, bilo mi je toplo oko srca što vidim bar nekog iz JUL-a, Dačić na svečanoj tribini, uz Tadića i Dodika, a Bojić u radnoj uniformi sa ekipom prve pomoći, posle vidim da su dežurali i studenti privatnog fakulteta Medical School gde je Bojić dekan.

Rubrika “gde su, šta rade”, posvećena je Vojislavu Koštunici, doktoru ustavnog, međunarodnog i svakog drugog prava osim prava na samoopredeljenje: ne zna se gde je ni šta radi, ali mu se u pustinji njegovog opozicionarstva javilo da prevremeni izbori nemaju alternativu.

“Dveri” su smislile da bračni drugovi svak sa svojim porodom prošetaju ulicama Beograda, što ovi praktikuju i inače, ali su se sada odazvali u još većem broju te su se saborno vinuli do Zoološkog vrta gde su ih čekale karte u pola cene; ove sedmice umrla je nastarija osoba na svetu (115 g) što je u neku ruku pravično, a opet, baš takve vesti ubijaju ono malo nade u besmrtnost.

Iz zbirke pesama
Česka zemljo obećana, Beograde na k…c te nabijem

Gledam vesti malopre i ponovo ista sranja..navijači Crvene Zvezde su pokazivali kućno vaspitanje na ulicama Praga i šire okoline a uprava kluba umesto da takvo što osudi krivicu prebacuje na češku policiju..ciganska posla.
Iskreno ne znam da li su veća sramota navijači ili uprava tog kluba ali da ne zagrizem u preterani moralizam i normalnost, narocito zato što me za to niko ne plaća a iskren da budem i mrzi me, pustiću mozak da uživa u prekrasnim krajolicima Zimbabvea i otpočeti…

„Ciganin nije etnička odrednica, daleko bilo, to je stanje duha u kom se nalazi biće rodjeno kao čovek koje je vremenom postalo navijač Crvene Zvezde.“
Ovom rečenicom je Yoko Ono započela svoju nadaleko čuvenu knjigu „Kosmičke pripovetke“ u kojima je opisala kalvariju indijskog dečaka na proputovanju od Dimitrovgrada do Smedereva koridorom 10. Prošlo je od tad vise od 200 godina ali stvari se nisu bitno promenile.

Prenosim vam vest iz čuvenog Českog časopisa Prajhskie Ogni:

„Ovih dana Republiku Češku zapljuskuju talasi nove pošasti u vidu Cigana čergara obično obučenih u crveno(krvavo)- belu kombinaciju. Lako se prepoznaju po karakerističnoj slini koja im viri iz nosa, tetoviranom zatvorskom broju i glupim navijačkim pesmama. Nepripravljena za ovakav kulturološki i demografski šok češka policija nije imala drugog izbora osim da im uz pomoc čuvene metode dr. Pendreka polno izopšti sa majkom ciganskom na trgu Sv. Vaclava te da iste pijane i neuracunljive vucibatine posalje nazad u domovinu koja ih je takve podojila. Ovim putem molimo organe vlasti iste im matice da ako imaju i malo dužine, pardon vlasti, to pokažu i uteraju im straha ili da im ga makar malo metnu do znanja da se takvo kućno vaspitanje u našoj državi neće tolerisati.“

Zvaničnici kvazi fudbalskog kluba iz geta za koji navijaju pomenuti Cigani izdali su kratko saopštenje:

„Nemojte biti smešni…nisu dečki nista krivi…čekajte da vam dodju navijači FK Milorca“

Zašto FK Milorci pitate se? E pa, pitali smo se i mi dok iz pouzdanih izvora nismo saznali da od sledeće sezone u prvoj ligi umesto C. Zvezde nastupa tim sa mnogo većim izgledima da pobedi nekog…FK Milorci? Yes, indeed!

1.podvrsta

Homo Hrobaticus NDHaticus

Ponosni pripadnik hrvatskog naroda. Na televizoru drži plastični kip Djeve Marije u (zamalo) prirodnoj veličini. Na zidu ka kome je okrenut sav nameštaj u dnevnoj sobi drži sliku poglavnik Pavelića a kraj nje malo niže postavljenu sliku rahmetli pape Ivana P. II. Šahovnica je nezaobilazni simbol na svim mogućim stvarima od presvlaka na fotelji preko tostera do četkice za zube. Obično je potomak Homo Yugoslavicus Comunisticusa ali je, za sad nepoznatom genetskom mutacijom, postao revnosni katolik i član svih ustaško-domobranskih organizacija u zemlji i inozemstvu. Ne voli Slovence, poseban pik ima na Jevreje i Rome a mržnja prema Srbima je utkana u njegov DNA.

Način proslave ovog blagdana:

Sa prvim zracima sunca ustaje i oblači dalmatinsku narodnu nošnju (ne bitno iz kog je kraja hrvatske on zna da vuče korene sa svete dalmatinske zemlje pa makar za to nemao niti jednog razloga). Uz zvuke Lijepe naše sa suzama u očima podiže hrvatsku zastavu na jarbol u dvorištu. Zavaljen na panj ispred svoje kuće pristupa čišćenju automatske puške (zlu ne trebalo sačuvane iz domovinskog rata) u nadi da će se pojaviti neki zalutali turist čije će zadnje reči biti „Ja se izvinjavam da ne znate put…“ Sa radija se ore Thompsonove balade. Nakon službe u lokalnoj crkvi sa najboljim komšijama pristupa zarakijavanju do večeri uz pevanje domoljubnih pesmica iz sve grla totalno bez sluha. Žena doliva rakiju, deca kolju mačka Čedu.

2.podvrsta

Homo Serbicus Chetnicus Seseljicus

Ponosni pripadnik najstarijeg naroda na svetu. Obično doseljen iz drevnih srpskih krajeva koji se danas nalaze pod hrvatskom ili muslimanskom okupacijom. Na zidu drži sliku Ratka Mladića a kraj nje poster Cece u prirodnoj veličini. Kao i
Homo Hrobaticus NDHaticus obično vodi poreklo od Homo Yugoslavicus Comunisticusa ali je takođe pretrpeo genetsku mutaciju te postao pravoslavni zilot i pobornik velikosrpske ideje. Vrlo često se bavi proučavanjem istorije srpskog naroda, naravno isključivo iz dela klasičnih pisaca kao što su Deretić, Pjanović, Jarčević, Šešelj i dr. Ne voli nikog sem istomišljenika a u DNA strukturi mu je usađena mržnja prema Hrvatima, Muslimanima i Šiptarima. Iako nikad nije bio na Kosovu za njega nema svetije zemlje.

Način proslave ovog blagdana:

Sa prvim zracima sunca ustaje i toči rakiju. Po hiljaditi put gleda „Oluju nad Krajinom“ i lupajući šakom od sto svakih pet minuta klimajući glavom pusti glas „Što ih sve ne pobismo kad smo mogli…mamu im j… ustašku„. Odlazi u šupu i vraća se sa dve bombe kašikare koje stavlja na sto ispred sebe. Ostatak dan provodi ćuteći i ne skidajući pogled sa njih. Samo ponekad saginjući glavu provuče ruku kroz kosu ili zagladi bradu. Žena i deca plaču. Baba ceo dan gleda televizor i briše suze sećajući se kako je morala sa bolesnim bubrezima da vozi traktor sve do Loznice.

3. nadvrsta

Homo Sapiens Sapiens Normalicus

Napaćeni narod koji je izneo najveći teret sukoba između prve i druge podvrste. Dokazujući svoje ludilo obe podvrste su se takmičile u ubijanju treće nadvrste.
Neka je mir duši svim žrtvama bezumnih divljaka kojih je bilo na svim stranama. Da se nikad takvo ludilo ne ponovi.