Ma kakvo Kosovo..ako se naš državni vrh ovako znalački bude zalagao za našu državu ostasmo mi i bez Beograda..a to je ionako tursko ustvari.

Bravo Ivice!

Prema članu 11 Ustava Republike Srbije naša zemlja je svetovna država odvojena od Crkve. Da to nije baš tako znamo odlično a neupućeni su mogli posumnjati na takvo što posmatrajući celu farsu oko smrti i sahrane patrijarha Pavla. Ne samo što država nije funkcionisala četiri dana nego je i ceo naš državni vrh bio u golemoj žalosti. Predsednik države se otimao sa vladikama o kovčeg, niko nije mogao da dođe do mikrofona od njega, Šule je ponudio da patrijarha prevezu supersoničnim avionom, Mrka je obećao da će asfaltirati sve kamenjare u Rakovici jer se i u jug Srbije mora ulagati  ( onda su mu objasnili gde se Rakovica nalazi..), Mirko, premijer ko premijer,  ponudio se da služi leb i so gostima al mu nisu dozvolili jer je cipiripi Jeremija već rezervisao to mesto još kolko prošle godine,priča se, a oni koji su stajali malo bliže odru kunu se da su videli suzu u oku Ivici Pendreku. Elem, bilo je dirljivo kao i uvek a i dobro došlo narodu da malo zaboravi na ovaj grip, ionako je vlast postigla šta je htela – smanjila je stopu siromaštva u familiji Mišković.

No sad smo mi građani Srbije u teškom problemu – Ko će biti novi patrijarh? Ovako bitna stvar za jednu sekularnu državu kao što je Srbija ili Iran, ne može da prođe a da mi ne posvetimo sve svoje potencijele jednom cilju -  pobedi našeg favorita. Svaka stranka, ambasada, dom zdravlja, medresa pa i Jehovin svedok ima svog favorita. Baš me zanima za koga bi vi glasali da možete?

Ovih dana je BIA (čitaj OZNA) nekim čudom pronašla davno izgubljena dokumenta o tome kako je jedan četnički vojvoda (svi znamo koji) izdao drugog (svi znamo kog).

Ono što se sada dešava deluje mi veoma zanimljivo. Pitanje je dakle – je li izdao ili nije?

A odgovor je potvrdan ili odričan u zavisnosti dal ste deca komunizma ili monarhizma.

Kako ja više preferiram stavove Dece cveća neću dati odgovor DA ili NE već ću prepustiti vama da to presudite ako vas uopće i zanima da se vijate sa ovim glupostima a ja upućujem javni poziv našoj tajnoj službi da pogleda još jednom u istoj ostavi, di je našla ove davno zagubljene dokumente, dal se tu ne nalaze i tajna dokumenta Sionskog priorata.

Nikad se ne zna..možda uskoro otkrijemo da je drug Boris izdanak Svete loze Isusove.

Sledi tekst iz Blica:

Valjevo – „Otadžbina, kralj i đeneral Draža bile su tri svetinje Nikole Kalabića i deda ni po cenu sopstvenog ni života svojih najmilijih ne bi izdao Čiču“, kaže Vesna Dragojević (52), unuka komandanta Gorske garde Ravnogorskog pokreta, predratnog šefa geodetske uprave u Valjevu.

Potomci Nikole Kalabića apsolutno ne veruju da je bilo kada napisao bilo kakvo pismo Krcunu (koje je „Blic“ juče objavio), pre svega jer veruju da je u to vreme već bio mrtav.
- Ako je sadržina pisma takva kakva jeste, jedino je tačno da je deda držao do svoje reči. A pošto je reč i zakletvu već dao kralju i otadžbini, sigurno nikada ne bi sklopio neki sporazum sa komunistima koji su mu streljali maloletnog sina Milana – kaže Vesna Dragojević.
Njena ćerka Jelena Đuranović (32) podseća da o smrti Nikole Kalabića postoji najmanje deset, često kontradiktornih verzija, ali nijedna potvrđena.
- Mi verujemo u verziju do koje je posle 15-godišnjeg istraživanja i razgovora sa preživelima, svedocima i na osnovu stranih nezavisnih izvora došao Miloslav Samardžić, a ona govori da je pradeda ubijen januara 1946. godine u klisuri reke Gradac u blizini Valjeva, gde ga je Ozna opkolila. Taj scenario je Samardžiću u Švajcarskoj potvrdio i izvesni Kent, koji je kao pripadnik Ravnogorskog pokreta izbegao, a bio je član grupacije Nikole Kalabića. Od januara 1946. niko za pradedu nije ni čuo niti ga je video i njegov nestanak su komunisti iskoristili da sklope priču o izdajstvu kako bi kompromitovali ceo pokret. Pošto je već bio mrtav, nije ni mogao izdati Dražu koji je uhvaćen u martu, a ni pisati pismo Krcunu koje je datirano na kraj aprila – smatra praunuka nekadašnjeg najbližeg saradnika đenerala Mihailovića.

Vesna Dragojević kaže da prepoznatljiv potpis Nikole Kalabića može da iskopira „bilo ko vešt, pa i dan-danas to pojedini ljudi u Valjevu znaju“, kao i da bi to grafolozi mogli da utvrde. Ona podseća da je njena baba Borka sa svojim suprugom poslednji kontakt imala u decembru 1945. godine. Ona, međutim, do svoje smrti 1995. ni reč nije progovorila o suprugu iz straha da se deci nešto ne dogodi, tako da je sve tajne odnela u grob, ali je uvek samo jedno ponavljala: „Dao je zakletvu, on nije izdao Dražu“.
Kad je reč o fotografijama na kojima je Kalabić sa operativcima Ozne, Vesna kaže da je reč o montaži.
- Ili je na njima neko ko „glumi“ Kalabića! Nikola Kalabić je bio visok preko 1,85, dok je Radenko Mandić koji je učestvovao u hvatanju đenerala Draže bio visok 1,60, a na fotografiji su iste visine. Pored visine, ni fizionomija ni lice pripadnika Ozne koji je navodno Kalabić ne odgovaraju izgledu moga dede – komentariše ona.
- Prota Mihailo Danilović je Miloslavu Samadžiću ispričao da su mu očevici pogibije Nikole Kalabića, četnici Boža Božanović i Veljko Kostović, rekli da je Ozna potom angažovala izvesnog glumca iz Kraljeva koji je donekle ličio na dedu i da su ga u okolini Valjeva „pokazivali“ kao Kalabića. Verovatno je i on na tim fotografijama kao Kalabić. Da je Nikola Kalabić poginuo dva meseca pre nego što je uhvaćen Draža, pa ga nije mogao ni izdati, potvrdili su takođe očevici Milan Stojanović Ciga i kapetan Radomir Petrović Kent, koji je živeo u Švajcarskoj – ističu unuka i praunuka Kalabića.
One navode još razloga za sumnju u autentičnost fotografije.
- Sredinom sedamdesetih u okolini Užica u jednoj septičkoj jami je pronađena njegova oficirska torba u kojoj su, pored dokumenata koji su propali ali na kojima je sačuvan njegov ratni potpis čika Pera, nađene i porodične fotografije, kao i slike sina Milana, kog su komunisti streljali. Da je Kalabić, kako Ozna tvrdi, namamljen da dođe u Beograd, tu torbu bi poneo sa sobom. To što ju je odbacio svedoči o smrtnoj opasnosti u kojoj je bio, da je znao da mu je kraj – smatraju Vesna i Jelena.
U pismu koje je navodno napisao Kalabić u decembru 1945. „partizanskim vlastima“, a koje je „Blic“ juče objavio, navodi se da su mu „pukovnik Penezić i potpukovnik Milatović“ predložili da kaže da je uhvaćen, a „ostali likvidirani u šumi“, dajući mu časnu reč da neće biti streljani. „Pristao sam radi naroda…“, stoji u pismu čija autentičnost se utvrđuje. Drugo pismo iz 29. aprila 1946, koje je takođe BIA dostavila Državnoj komisiji za otkrivanje posmrtnih ostataka Mihailovića, naslovljeno je na Slobodana Penezića, kome obećava da će do groba čuvati tajnu o zarobljavanju Mihailovića.

Ju! Ko otkide retrovizor? Verane imaš li ti štogod s ovim?…-vidno potresen upita Boris Meduza

Nemam gazda tebe mi… – odgovori mu šef taksi sluzbe DS92

Čudno, doista čudno… – prošapta Boris

Ako neko nije čuo ,a verujem da ima takvih, na B92 se više neće prikazivati „Retrovizor“ Ljubomira Živkova. Na žalost gospodin Živkov je nagazio na pogrešan kamen ovaj put a „oštećena“ Meduza se nije libila da ga već sutradan, kroz oči vernog sluge Verana, skameni.

Evo teksta poslednjeg Retrovizora prikazanog 13. septembra…

Retrovizor: Junak našeg doba

Boris Tadić je ove sedmice prevazišao sebe: otvorio je školu, zaveštao organe, bodrio fudbalere, sokolio članove Demokratske stranke koji su se osetili malko zapostavljenim usled toga što njihov predvodnik vodi toliko računa o Srbiji, ali i o srpstvu gde god se potonje zadesilo.

Otvarajući na Palama osmoljetku zvanu „Srbija“ pomenuti udarnik je rekao: „Srbija, kojoj sam ja predsednik, ima svoju odgovornost, gde god da živi naš narod. Srbija nije odgovorna samo za građane Srbije, Srbija je odgovorna za ljude koji nose naše ime. [...] Veliko je zadovoljstvo i za nas u Srbiji da imate školu u kojoj ćete učiti naš jezik i kulturu!”.

Srbija je za školu u drugoj državi priložila oko dva miliona evra, ali se tu neće stati, predsednik je obećao da će škola dobiti i sportsku dvoranu – da mu je umesto sporta na srcu muzika škola bi od Srbije dobila koncertnu dvoranu, recording studio…

Visoki gost bio bi najbolji govornik da se mikrofona nije latio visoki domaćin, Tadićev pobro Milorad, koji proreče da će možda baš u toj školi maturirati budući predsednik vlade Republike Srpske to jest budući on! Nije rekao da će tu stasati novi Tesla, Mokranjac ili Andrić, koga Bošnjaci i Hrvati neće moći da svojataju jer će mu u đačkoj knjižici pisati “Srbija”, za Dodika je biti predsednik vlade Republike Srpske nešto najuzvišenije što se zamisliti može.

Idila između srpskih velikaša nastavljena je na Marakani gde se Dodik navijajući za srbijansku reprezentaciju koliko-toliko odužio za otvaranje škole. Predsednik Republike zaveštao je organe, i posle Tadića Tadić, pri čemu na VMA nije nagovestio da li ih ostavlja svim građanima Srbije ili Srbima u rasejanju koji nose naše ime, Glavnom odboru svoje stranke rekao je da nema opuštanja, biće otpuštanja, tako nekako, zaveštao im je i rečenicu koju će odgonetati generacije ekonomista: „Ako bude otpuštanja ljudi u administraciji, to će značiti obezbeđivanje novih radnih mesta u privredi“ – ne razbiram hoće li otpuštene državne činovnike čekati novo radno mesto u fabrici i zemljoradničkoj zadruzi, ili će na nova radna mesta (proistekla neznano kako iz tragedije smanjivanja birokratije) konkurisati sasma drugi ljudi, koji nisu osetili blagodat državne službe.

Pošto njegovo gostovanje na Palama nije svuda izazvalo zasluženo oduševljenje, predsednik Srbije izjavio je da bi sutra u Raškoj ili Sandžaku otvorio školu zvanu “Bosna”, otvoriću vam koliko hoćete škola, kakvog vam drago imena, samo da ja u njima ne radim (potonje nije rekao predsednik Srbije, ovo je meni grešnom prošlu kroz glavu).

Na Marakani kao da sam u jedan mah ugledao lice doktora Bojića, bilo mi je toplo oko srca što vidim bar nekog iz JUL-a, Dačić na svečanoj tribini, uz Tadića i Dodika, a Bojić u radnoj uniformi sa ekipom prve pomoći, posle vidim da su dežurali i studenti privatnog fakulteta Medical School gde je Bojić dekan.

Rubrika “gde su, šta rade”, posvećena je Vojislavu Koštunici, doktoru ustavnog, međunarodnog i svakog drugog prava osim prava na samoopredeljenje: ne zna se gde je ni šta radi, ali mu se u pustinji njegovog opozicionarstva javilo da prevremeni izbori nemaju alternativu.

“Dveri” su smislile da bračni drugovi svak sa svojim porodom prošetaju ulicama Beograda, što ovi praktikuju i inače, ali su se sada odazvali u još većem broju te su se saborno vinuli do Zoološkog vrta gde su ih čekale karte u pola cene; ove sedmice umrla je nastarija osoba na svetu (115 g) što je u neku ruku pravično, a opet, baš takve vesti ubijaju ono malo nade u besmrtnost.

Bandica je jedna smela
iz svog jadnog ružnog sela
u grad carski došla spremna
da potvrdi bedu ljudsku
i popljuje majku srpsku

Iz zbirke pesama
Česka zemljo obećana, Beograde na k…c te nabijem

Gledam vesti malopre i ponovo ista sranja..navijači Crvene Zvezde su pokazivali kućno vaspitanje na ulicama Praga i šire okoline a uprava kluba umesto da takvo što osudi krivicu prebacuje na češku policiju..ciganska posla.
Iskreno ne znam da li su veća sramota navijači ili uprava tog kluba ali da ne zagrizem u preterani moralizam i normalnost, narocito zato što me za to niko ne plaća a iskren da budem i mrzi me, pustiću mozak da uživa u prekrasnim krajolicima Zimbabvea i otpočeti…

„Ciganin nije etnička odrednica, daleko bilo, to je stanje duha u kom se nalazi biće rodjeno kao čovek koje je vremenom postalo navijač Crvene Zvezde.“
Ovom rečenicom je Yoko Ono započela svoju nadaleko čuvenu knjigu „Kosmičke pripovetke“ u kojima je opisala kalvariju indijskog dečaka na proputovanju od Dimitrovgrada do Smedereva koridorom 10. Prošlo je od tad vise od 200 godina ali stvari se nisu bitno promenile.

Prenosim vam vest iz čuvenog Českog časopisa Prajhskie Ogni:

„Ovih dana Republiku Češku zapljuskuju talasi nove pošasti u vidu Cigana čergara obično obučenih u crveno(krvavo)- belu kombinaciju. Lako se prepoznaju po karakerističnoj slini koja im viri iz nosa, tetoviranom zatvorskom broju i glupim navijačkim pesmama. Nepripravljena za ovakav kulturološki i demografski šok češka policija nije imala drugog izbora osim da im uz pomoc čuvene metode dr. Pendreka polno izopšti sa majkom ciganskom na trgu Sv. Vaclava te da iste pijane i neuracunljive vucibatine posalje nazad u domovinu koja ih je takve podojila. Ovim putem molimo organe vlasti iste im matice da ako imaju i malo dužine, pardon vlasti, to pokažu i uteraju im straha ili da im ga makar malo metnu do znanja da se takvo kućno vaspitanje u našoj državi neće tolerisati.“

Zvaničnici kvazi fudbalskog kluba iz geta za koji navijaju pomenuti Cigani izdali su kratko saopštenje:

„Nemojte biti smešni…nisu dečki nista krivi…čekajte da vam dodju navijači FK Milorca“

Zašto FK Milorci pitate se? E pa, pitali smo se i mi dok iz pouzdanih izvora nismo saznali da od sledeće sezone u prvoj ligi umesto C. Zvezde nastupa tim sa mnogo većim izgledima da pobedi nekog…FK Milorci? Yes, indeed!

U ovom istodobno tužnom i veselom danu , ovisno posmatrali se sa istoka ili zapada, ogleda se sva beda ljudskog roda posebice balkanske pasmine istog. Pogledajmo različite profile ove antropološke podvrste i njihove načine proslave 14. godišnjice „Oluje“ :

1.podvrsta

Homo Hrobaticus NDHaticus

Ponosni pripadnik hrvatskog naroda. Na televizoru drži plastični kip Djeve Marije u (zamalo) prirodnoj veličini. Na zidu ka kome je okrenut sav nameštaj u dnevnoj sobi drži sliku poglavnik Pavelića a kraj nje malo niže postavljenu sliku rahmetli pape Ivana P. II. Šahovnica je nezaobilazni simbol na svim mogućim stvarima od presvlaka na fotelji preko tostera do četkice za zube. Obično je potomak Homo Yugoslavicus Comunisticusa ali je, za sad nepoznatom genetskom mutacijom, postao revnosni katolik i član svih ustaško-domobranskih organizacija u zemlji i inozemstvu. Ne voli Slovence, poseban pik ima na Jevreje i Rome a mržnja prema Srbima je utkana u njegov DNA.

Način proslave ovog blagdana:

Sa prvim zracima sunca ustaje i oblači dalmatinsku narodnu nošnju (ne bitno iz kog je kraja hrvatske on zna da vuče korene sa svete dalmatinske zemlje pa makar za to nemao niti jednog razloga). Uz zvuke Lijepe naše sa suzama u očima podiže hrvatsku zastavu na jarbol u dvorištu. Zavaljen na panj ispred svoje kuće pristupa čišćenju automatske puške (zlu ne trebalo sačuvane iz domovinskog rata) u nadi da će se pojaviti neki zalutali turist čije će zadnje reči biti „Ja se izvinjavam da ne znate put…“ Sa radija se ore Thompsonove balade. Nakon službe u lokalnoj crkvi sa najboljim komšijama pristupa zarakijavanju do večeri uz pevanje domoljubnih pesmica iz sve grla totalno bez sluha. Žena doliva rakiju, deca kolju mačka Čedu.

2.podvrsta

Homo Serbicus Chetnicus Seseljicus

Ponosni pripadnik najstarijeg naroda na svetu. Obično doseljen iz drevnih srpskih krajeva koji se danas nalaze pod hrvatskom ili muslimanskom okupacijom. Na zidu drži sliku Ratka Mladića a kraj nje poster Cece u prirodnoj veličini. Kao i
Homo Hrobaticus NDHaticus obično vodi poreklo od Homo Yugoslavicus Comunisticusa ali je takođe pretrpeo genetsku mutaciju te postao pravoslavni zilot i pobornik velikosrpske ideje. Vrlo često se bavi proučavanjem istorije srpskog naroda, naravno isključivo iz dela klasičnih pisaca kao što su Deretić, Pjanović, Jarčević, Šešelj i dr. Ne voli nikog sem istomišljenika a u DNA strukturi mu je usađena mržnja prema Hrvatima, Muslimanima i Šiptarima. Iako nikad nije bio na Kosovu za njega nema svetije zemlje.

Način proslave ovog blagdana:

Sa prvim zracima sunca ustaje i toči rakiju. Po hiljaditi put gleda „Oluju nad Krajinom“ i lupajući šakom od sto svakih pet minuta klimajući glavom pusti glas „Što ih sve ne pobismo kad smo mogli…mamu im j… ustašku„. Odlazi u šupu i vraća se sa dve bombe kašikare koje stavlja na sto ispred sebe. Ostatak dan provodi ćuteći i ne skidajući pogled sa njih. Samo ponekad saginjući glavu provuče ruku kroz kosu ili zagladi bradu. Žena i deca plaču. Baba ceo dan gleda televizor i briše suze sećajući se kako je morala sa bolesnim bubrezima da vozi traktor sve do Loznice.

3. nadvrsta

Homo Sapiens Sapiens Normalicus

Napaćeni narod koji je izneo najveći teret sukoba između prve i druge podvrste. Dokazujući svoje ludilo obe podvrste su se takmičile u ubijanju treće nadvrste.
Neka je mir duši svim žrtvama bezumnih divljaka kojih je bilo na svim stranama. Da se nikad takvo ludilo ne ponovi.

Nema više TV pretplate, glupih emisija, iritantnih faca Žike Seljaka i Olivere Jovićević-produkti Tijanićevog eksperimenta ukrštanja muva (mozak) i kreatura antropoidne forme (telo). Lep scenario doista ali nažalost nije to u pitanju.

Juče je održana redovna Vidovdanska sednica UO Akulture čiji sam ja predsedavajući i jedini član. Raspravljalo se o sledećim tačkama dnevnog reda:

1. Strategija daljeg razvoja Akulture
2. Izbor glavnog i odgovornog urednika
3. Sex na radnom mestu
4. Razno

Nakon višesatne rasprave o prvoj tački dnevnog reda UO je dvotrećinskom većinom izglasao ukidanje svih kulturnih sadržaja sa sajta odnosno ukidanje prvog od dva dosadašnja kanala komunikacije.

„Usred potrebe za boljim pozicioniranjem Akulture u blogosvetu i jasnim definisanjem pravca njegovog daljeg razvoja u uslovima SEK-e mi dole potpisani članovi UO Akulture odlučujemo:

- Ukida se prvi kanal Akulture sa svim svojim kulturnim i naučno-obrazovnim sadržajima
- Ukida se kategorija Res privatae „

Za razliku od prve, o naredne dve tačke dnevnog reda nije bilo žučne rasprave. Odbor je jednoglasno doneo odluku da ponovo izabere Vjačeslava za GIO urednika Akulture

„Odbor dalje smatra da je Vjačeslav posao GIO urednika do sada obavljao vrlo glavno i odgovorno, na slavu crkvi i narodu, te ga (u nedostatku kvalitetnijeg kadra) ovlašćuje da i u buduće obavlja datu funkciju.“

Takode, Odbor je zakljucio i to da ubuduće mora biti više sexa na radnom mestu.

„Kada je u pitanju sex na radnom mestu, Odbor ne samo da ga podržava već se i aktivno zalaže za njegovu promociji u cilju postizanja boljeg kvaliteta i kvantiteta istog“

Umesto rasprave o tački -Razno- UO je otišao na pivo.

„Drago mi je da se više ne moram bahtati sa kulturom“ izjavio je nakon sednice vidno raspoložen Vjačeslav,„Ja da sam hteo da budem kulturan zvao bih se Haralampije“ zaključio je novi/stari urednik Akulture i odjahao u pravcu zalaska sunca.

Jubilarni stoti post morao je biti svečano obeležen koktelom u prestižnom valjevskom hotelu. Vi naravno niste bili pozvani ali makar imate tu privilegiju da ga čitate upravo sada. Hvala na čestitkama, dobro sam se držao. Slučajno ili namerno tek ovaj jubilarni post se gotovo u dan poklapa sa prvom obljetnicom postojanja Akulture. Već čujem…Sretni bili, veliki porasli…fala vi još jedared. Obećavam da ću se svojski truditi da pišem bolje, lepše i češće (se izvinuvam na site koito ne podnosaat ovieto blog – pogotova na BIA-ta i drugite državni organi), da ću odvajati rečcu ne od glagola osim kada su u pitanju nisam, nemoj, neću, nemam, i rečcu li u svim slučajevima. Na vaše mailove u kojima me kumite da prestanem sa prozivanjem dragog nam predsednika države odgovaraću revnosno kao što sam to i do sad činio jer mi doista nije teško (niti će biti) da napišem jednu rečenicu – Odi si polno opštit s njim (prim.prev. Jebo te on). Nisam siguran da li je vređanje takve vrhunske institucije kažnjivo delo ili ne u našoj maloj despotiji te ovim putem molim kancelariju druga predsednika da mi to javi ukoliko nemaju druga posla.

Ako ste očekivali da ćete u ovom postu saznati uzrok i razlog nastanka i postojanja  Akulture potpuno ste u krivu jerbo ako do sad niste dokučili razlog ni ne zaslužujete da saznate. Elem da ne ispadne da je Vjačeslav kučka daću vam tri ponuđena odgovora pa vi izaberite po svom nahođenju ono što će umiriti vašu zavist i udovoljiti vašim kompleksima.

Scenarij jedan.

Autor je jedno jadno iskompleksirano stvorenje iz zabiti u koju svraćaju samo predstavnici društva za zaštitu kitova i medvedi. U svojoj nesposobnosti da pronađe devojku sa kojom bi delio malobrojne trenutke radosti autor se nalazi pred dva izbora – otisnuti se u svet u potrazi za srećom ili napraviti blog. Isfrustriran, lenj, zadrigao i debeo (kao pčelar Miki) autor se odlučuje za drugu opciju.

Scenarij dva.

U jednom trenutku dosade autor inače poznata medijska ličnost, moglo bi se reći zvezda, odlučuje da sebi život učini još zanimljivijim tako što će na svojoj ultra,giga,mega skupoj mašini instalirati World of Workraft. Nažalost lepota i pamet retko idu zajedno te je prepreka u vidu krekovanja bila ne premostiva. Iznerviran nemogućnošću da instalira igricu autor impulsivno pokreće blog.

Scenarij tri.

Lep i pametan kakav jeste, autor odlučuje da pokrene blog u nadi da će ga neka novinska kuća primetiti i angažovati kao kolumnistu. Autor izmišlja ideale i buntovništvo da bi bio zanimljiviji ali ipak duboko u duši jadan i nezanimljiv prihvatio bi da piše i za Politiku.

Za jedan od ova tri ponuđena odgovora možete glasati na telefon 0900/123-KOGA-BOLI-SPOLOVILO-33 ili na već dobro poznati mail koji vidite u uglu vaših malih CRT,LCD,TFT ekrana.

Koristim priliku da se u ovom postu ispričam svima koji su očekivali komentare na posetu čika Bidena i jučerašnji pokušaj renoviranja enterijera zgrade predsedništva o osobnom trošku jednog Valjevca (koga inače ne poznajem…i ne nisam ga ja poslao…iako sam ga zdušno sve vreme podržavao) ali Akultura je snažna, inspiracija prevelika, vreme prekratko a Vjačeslav je samo jedan.

10 razloga zašto je Beogradska mumija bolja od Endžija

- Beogradska mumija se ne pravi da je Beogradjanin
- Beogradska mumija zna da izgovori ćerpič sa jednim č
- Beogradska mumija zna više egiptologa i oni se toga ne stide
- Beogradska mumija zna nešto o Egiptu
- Beogradska mumija govori staroegipatski
- Beogradska mumija ima vise dlaka na sarkofagu nego Endži  na glavi
- Beogradska mumija je napisala više stručnih radova
- Beogradska mumija zna da peva
- Beogradska mumija ima diplomce
- Za beogradsku mumiju su culi i ljudi van četvrtog sprata

Za neupućene:

prof. Džesmin Andjelkovic aka. Endži

Po profesiji egiptolog. Po opredeljenju Dorčolac. U slobodno vreme se bezuspešno bavi medievistikom, novinarstvom i pevanjem. Omiljena disciplina – pljuvanje. Omiljena javna ličnost – prof. Djordje Jankovic. Omiljeni sport – nekrofilija. Omiljeni bend -Fetish beat. Omiljeni kutak – Nekrofilni kutak

Beogradska mumija aka. Nesmin

Mumifikovano telo nekog jadnika iz Egipta koje je, Bog sveti zna kako,  dospelo u Srbiju. Objekat je obožavanja svih priučenih klompera egiptologa u našoj zemlji. Nadenuli su mu ime Nesmin  i čuvaju ga u specijalno sklepanoj kartonskoj kutiji u bračnom apartmanu na FF-u.  Za više informacija pogledajte ovde

Najbolje u Šapcu su glumci iz Valjeva?

Najčuveniji i najdugovečniji međugradski rivalitet jeste onaj između Valjeva i Šapca. Nadigravanje između centra Kolubare i Mačve traje, što bi narod rekao, od kako je gavran pocrneo, tačnije, od kako je ispevana čuvena pesma o valjevskoj podvali i šabačkoj čiviji.

Pesma je, naravno, zasnovana na „istinitoj“ priči o tome kako su Valjevci podvalili Šapčanima otimajući im lepu mladu. Šapčani su uzvratili podmetanjem čivija pod točkove kočija Valjevaca čiji se put kući tako neslavno završio. Ne zna se šta je bilo sa lepom mladom Šapčankom.

Po drugoj verziji, rodonačelnik valjevsko-šabačkog nadmetanja bio je izvesni Marko Kalaba. Sve je počelo u drugoj polovini 19. veka. Kalaba, poznati valjevski rakidžijski trgovac toga doba, često je zbog posla, ali i kocke, svraćao u Šabac. U gradu nikada nije ostajao kraće od jednog dana, a znao je, kad bi ga karta služila, da za stolom sastavi i po tri dana. Za to vreme njegove rabadžije prodavale su rakiju čaršijom. Priča kaže da su jednom prilikom Šapčani, skloni lakrdiji i čikrami, nahranili i napili rabadžije i potom u burad s rakijom dolili vodu. Sutradan je čaršijom pukla bruka. Međutim, kada je sledeći put dolazio u Šabac Kalaba je bio obazriviji, a i karta ga je bolje služila, pa je na kocki zaradio i fijaker. Da bi upotpunio svoj trijumf, fijakerom je paradno prošao gradom. Šapčani su mu na odlasku nekako iz sve četiri osovine povadili čivije koje drže točkove, pa se fijaker raspao, a Kalaba završio u blatu.

Tako je počelo. Doduše, Valjevci „najiskrenije“ za Šabac kažu da je „lepo mesto, ali daleko od grada“. Jer, u administrativnoj podeli SFRJ, Valjevo je bilo centar zajedničkog regiona i sedište svih najvažnijih državnih institucija. Uz to, Valjevo je postalo i železnički centar prolaskom pruge Beograd – Bar. Na opasku da je Šabac ostao železničko slepo crevo usledila je kontra. Šapčani su isticali da su centar rečnog transporta Savom i da je još pre Drugog rata postojala redovna putnička linija do Beograda brodom „Kraljica Marija“.

Za nadmetanje je Valjevo imalo i „Krušik“ u kojem su se pravile rakete i mine, a Šabac „Zorku“ iz koje su najpoznatiji proizvodi veštačko đubrivo, boje i lakovi. Snaga se odmeravala i na tradicionalnim „Čivijadama“ u Šapcu. Tih sedamdesetih godina prošlog veka Valjevci su, uglavnom, pobeđivali u svim vrstama takmičenja, od recitovanja do laganja.

Zlatnih osamdesetih, hvale se Valjevci, za vakta Dušana Mihajlovića njihov grad je prešišao sve u Srbiji, a kamoli Šabac. Kažu da su uveliko bili na Zapadu i to ne samo geografski… Žale se da su onda na vlast došli socijalisti kojima je „prvi zadatak bio da Valjevo vrate u Srbiju“. Šabac je, u međuvremenu, nadmašio sam sebe, ali i suseda, pa je danas ispred (ili iznad) Valjeva. Komšije ne kriju da zavide Šapčanima i obećavaju da se neće predati.

Podsećaju da su najbolji glumci u šabačkom teatru Tomašević zvani Žuća i Petranović zvani Šarac, rođeni Valjevci. Šapčanima poručuju da se sete i čuvenog grafita na kojem piše „Valjevke su najlepše Beograđanke“! A kao poslednji, veruju i najubedljiviji aargument da trka nije završena, Valjevci i pored svih šabačkih „čivija“ s ponosom konstatuju – kakav je to grad bez pruge i pivare?

Iz arhive Blica