Valjevo vs. Šabac

Najbolje u Šapcu su glumci iz Valjeva?

Najčuveniji i najdugovečniji međugradski rivalitet jeste onaj između Valjeva i Šapca. Nadigravanje između centra Kolubare i Mačve traje, što bi narod rekao, od kako je gavran pocrneo, tačnije, od kako je ispevana čuvena pesma o valjevskoj podvali i šabačkoj čiviji.

Pesma je, naravno, zasnovana na „istinitoj“ priči o tome kako su Valjevci podvalili Šapčanima otimajući im lepu mladu. Šapčani su uzvratili podmetanjem čivija pod točkove kočija Valjevaca čiji se put kući tako neslavno završio. Ne zna se šta je bilo sa lepom mladom Šapčankom.

Po drugoj verziji, rodonačelnik valjevsko-šabačkog nadmetanja bio je izvesni Marko Kalaba. Sve je počelo u drugoj polovini 19. veka. Kalaba, poznati valjevski rakidžijski trgovac toga doba, često je zbog posla, ali i kocke, svraćao u Šabac. U gradu nikada nije ostajao kraće od jednog dana, a znao je, kad bi ga karta služila, da za stolom sastavi i po tri dana. Za to vreme njegove rabadžije prodavale su rakiju čaršijom. Priča kaže da su jednom prilikom Šapčani, skloni lakrdiji i čikrami, nahranili i napili rabadžije i potom u burad s rakijom dolili vodu. Sutradan je čaršijom pukla bruka. Međutim, kada je sledeći put dolazio u Šabac Kalaba je bio obazriviji, a i karta ga je bolje služila, pa je na kocki zaradio i fijaker. Da bi upotpunio svoj trijumf, fijakerom je paradno prošao gradom. Šapčani su mu na odlasku nekako iz sve četiri osovine povadili čivije koje drže točkove, pa se fijaker raspao, a Kalaba završio u blatu.

Tako je počelo. Doduše, Valjevci „najiskrenije“ za Šabac kažu da je „lepo mesto, ali daleko od grada“. Jer, u administrativnoj podeli SFRJ, Valjevo je bilo centar zajedničkog regiona i sedište svih najvažnijih državnih institucija. Uz to, Valjevo je postalo i železnički centar prolaskom pruge Beograd – Bar. Na opasku da je Šabac ostao železničko slepo crevo usledila je kontra. Šapčani su isticali da su centar rečnog transporta Savom i da je još pre Drugog rata postojala redovna putnička linija do Beograda brodom „Kraljica Marija“.

Za nadmetanje je Valjevo imalo i „Krušik“ u kojem su se pravile rakete i mine, a Šabac „Zorku“ iz koje su najpoznatiji proizvodi veštačko đubrivo, boje i lakovi. Snaga se odmeravala i na tradicionalnim „Čivijadama“ u Šapcu. Tih sedamdesetih godina prošlog veka Valjevci su, uglavnom, pobeđivali u svim vrstama takmičenja, od recitovanja do laganja.

Zlatnih osamdesetih, hvale se Valjevci, za vakta Dušana Mihajlovića njihov grad je prešišao sve u Srbiji, a kamoli Šabac. Kažu da su uveliko bili na Zapadu i to ne samo geografski… Žale se da su onda na vlast došli socijalisti kojima je „prvi zadatak bio da Valjevo vrate u Srbiju“. Šabac je, u međuvremenu, nadmašio sam sebe, ali i suseda, pa je danas ispred (ili iznad) Valjeva. Komšije ne kriju da zavide Šapčanima i obećavaju da se neće predati.

Podsećaju da su najbolji glumci u šabačkom teatru Tomašević zvani Žuća i Petranović zvani Šarac, rođeni Valjevci. Šapčanima poručuju da se sete i čuvenog grafita na kojem piše „Valjevke su najlepše Beograđanke“! A kao poslednji, veruju i najubedljiviji aargument da trka nije završena, Valjevci i pored svih šabačkih „čivija“ s ponosom konstatuju – kakav je to grad bez pruge i pivare?

Iz arhive Blica