Novosti na četničkoj sceni Srbije…
Ovih dana je BIA (čitaj OZNA) nekim čudom pronašla davno izgubljena dokumenta o tome kako je jedan četnički vojvoda (svi znamo koji) izdao drugog (svi znamo kog).
Ono što se sada dešava deluje mi veoma zanimljivo. Pitanje je dakle – je li izdao ili nije?
A odgovor je potvrdan ili odričan u zavisnosti dal ste deca komunizma ili monarhizma.
Kako ja više preferiram stavove Dece cveća neću dati odgovor DA ili NE već ću prepustiti vama da to presudite ako vas uopće i zanima da se vijate sa ovim glupostima a ja upućujem javni poziv našoj tajnoj službi da pogleda još jednom u istoj ostavi, di je našla ove davno zagubljene dokumente, dal se tu ne nalaze i tajna dokumenta Sionskog priorata.
Nikad se ne zna..možda uskoro otkrijemo da je drug Boris izdanak Svete loze Isusove.
Sledi tekst iz Blica:
Valjevo – „Otadžbina, kralj i đeneral Draža bile su tri svetinje Nikole Kalabića i deda ni po cenu sopstvenog ni života svojih najmilijih ne bi izdao Čiču“, kaže Vesna Dragojević (52), unuka komandanta Gorske garde Ravnogorskog pokreta, predratnog šefa geodetske uprave u Valjevu.
Potomci Nikole Kalabića apsolutno ne veruju da je bilo kada napisao bilo kakvo pismo Krcunu (koje je „Blic“ juče objavio), pre svega jer veruju da je u to vreme već bio mrtav.
- Ako je sadržina pisma takva kakva jeste, jedino je tačno da je deda držao do svoje reči. A pošto je reč i zakletvu već dao kralju i otadžbini, sigurno nikada ne bi sklopio neki sporazum sa komunistima koji su mu streljali maloletnog sina Milana – kaže Vesna Dragojević.
Njena ćerka Jelena Đuranović (32) podseća da o smrti Nikole Kalabića postoji najmanje deset, često kontradiktornih verzija, ali nijedna potvrđena.
- Mi verujemo u verziju do koje je posle 15-godišnjeg istraživanja i razgovora sa preživelima, svedocima i na osnovu stranih nezavisnih izvora došao Miloslav Samardžić, a ona govori da je pradeda ubijen januara 1946. godine u klisuri reke Gradac u blizini Valjeva, gde ga je Ozna opkolila. Taj scenario je Samardžiću u Švajcarskoj potvrdio i izvesni Kent, koji je kao pripadnik Ravnogorskog pokreta izbegao, a bio je član grupacije Nikole Kalabića. Od januara 1946. niko za pradedu nije ni čuo niti ga je video i njegov nestanak su komunisti iskoristili da sklope priču o izdajstvu kako bi kompromitovali ceo pokret. Pošto je već bio mrtav, nije ni mogao izdati Dražu koji je uhvaćen u martu, a ni pisati pismo Krcunu koje je datirano na kraj aprila – smatra praunuka nekadašnjeg najbližeg saradnika đenerala Mihailovića.
Vesna Dragojević kaže da prepoznatljiv potpis Nikole Kalabića može da iskopira „bilo ko vešt, pa i dan-danas to pojedini ljudi u Valjevu znaju“, kao i da bi to grafolozi mogli da utvrde. Ona podseća da je njena baba Borka sa svojim suprugom poslednji kontakt imala u decembru 1945. godine. Ona, međutim, do svoje smrti 1995. ni reč nije progovorila o suprugu iz straha da se deci nešto ne dogodi, tako da je sve tajne odnela u grob, ali je uvek samo jedno ponavljala: „Dao je zakletvu, on nije izdao Dražu“.
Kad je reč o fotografijama na kojima je Kalabić sa operativcima Ozne, Vesna kaže da je reč o montaži.
- Ili je na njima neko ko „glumi“ Kalabića! Nikola Kalabić je bio visok preko 1,85, dok je Radenko Mandić koji je učestvovao u hvatanju đenerala Draže bio visok 1,60, a na fotografiji su iste visine. Pored visine, ni fizionomija ni lice pripadnika Ozne koji je navodno Kalabić ne odgovaraju izgledu moga dede – komentariše ona.
- Prota Mihailo Danilović je Miloslavu Samadžiću ispričao da su mu očevici pogibije Nikole Kalabića, četnici Boža Božanović i Veljko Kostović, rekli da je Ozna potom angažovala izvesnog glumca iz Kraljeva koji je donekle ličio na dedu i da su ga u okolini Valjeva „pokazivali“ kao Kalabića. Verovatno je i on na tim fotografijama kao Kalabić. Da je Nikola Kalabić poginuo dva meseca pre nego što je uhvaćen Draža, pa ga nije mogao ni izdati, potvrdili su takođe očevici Milan Stojanović Ciga i kapetan Radomir Petrović Kent, koji je živeo u Švajcarskoj – ističu unuka i praunuka Kalabića.
One navode još razloga za sumnju u autentičnost fotografije.
- Sredinom sedamdesetih u okolini Užica u jednoj septičkoj jami je pronađena njegova oficirska torba u kojoj su, pored dokumenata koji su propali ali na kojima je sačuvan njegov ratni potpis čika Pera, nađene i porodične fotografije, kao i slike sina Milana, kog su komunisti streljali. Da je Kalabić, kako Ozna tvrdi, namamljen da dođe u Beograd, tu torbu bi poneo sa sobom. To što ju je odbacio svedoči o smrtnoj opasnosti u kojoj je bio, da je znao da mu je kraj – smatraju Vesna i Jelena.
U pismu koje je navodno napisao Kalabić u decembru 1945. „partizanskim vlastima“, a koje je „Blic“ juče objavio, navodi se da su mu „pukovnik Penezić i potpukovnik Milatović“ predložili da kaže da je uhvaćen, a „ostali likvidirani u šumi“, dajući mu časnu reč da neće biti streljani. „Pristao sam radi naroda…“, stoji u pismu čija autentičnost se utvrđuje. Drugo pismo iz 29. aprila 1946, koje je takođe BIA dostavila Državnoj komisiji za otkrivanje posmrtnih ostataka Mihailovića, naslovljeno je na Slobodana Penezića, kome obećava da će do groba čuvati tajnu o zarobljavanju Mihailovića.
Borisu zasmetao retrovizor
Ju! Ko otkide retrovizor? Verane imaš li ti štogod s ovim?…-vidno potresen upita Boris Meduza
Nemam gazda tebe mi… – odgovori mu šef taksi sluzbe DS92
Čudno, doista čudno… – prošapta Boris
Ako neko nije čuo ,a verujem da ima takvih, na B92 se više neće prikazivati „Retrovizor“ Ljubomira Živkova. Na žalost gospodin Živkov je nagazio na pogrešan kamen ovaj put a „oštećena“ Meduza se nije libila da ga već sutradan, kroz oči vernog sluge Verana, skameni.
Evo teksta poslednjeg Retrovizora prikazanog 13. septembra…
Retrovizor: Junak našeg doba
Boris Tadić je ove sedmice prevazišao sebe: otvorio je školu, zaveštao organe, bodrio fudbalere, sokolio članove Demokratske stranke koji su se osetili malko zapostavljenim usled toga što njihov predvodnik vodi toliko računa o Srbiji, ali i o srpstvu gde god se potonje zadesilo.
Otvarajući na Palama osmoljetku zvanu „Srbija“ pomenuti udarnik je rekao: „Srbija, kojoj sam ja predsednik, ima svoju odgovornost, gde god da živi naš narod. Srbija nije odgovorna samo za građane Srbije, Srbija je odgovorna za ljude koji nose naše ime. [...] Veliko je zadovoljstvo i za nas u Srbiji da imate školu u kojoj ćete učiti naš jezik i kulturu!”.
Srbija je za školu u drugoj državi priložila oko dva miliona evra, ali se tu neće stati, predsednik je obećao da će škola dobiti i sportsku dvoranu – da mu je umesto sporta na srcu muzika škola bi od Srbije dobila koncertnu dvoranu, recording studio…
Visoki gost bio bi najbolji govornik da se mikrofona nije latio visoki domaćin, Tadićev pobro Milorad, koji proreče da će možda baš u toj školi maturirati budući predsednik vlade Republike Srpske to jest budući on! Nije rekao da će tu stasati novi Tesla, Mokranjac ili Andrić, koga Bošnjaci i Hrvati neće moći da svojataju jer će mu u đačkoj knjižici pisati “Srbija”, za Dodika je biti predsednik vlade Republike Srpske nešto najuzvišenije što se zamisliti može.
Idila između srpskih velikaša nastavljena je na Marakani gde se Dodik navijajući za srbijansku reprezentaciju koliko-toliko odužio za otvaranje škole. Predsednik Republike zaveštao je organe, i posle Tadića Tadić, pri čemu na VMA nije nagovestio da li ih ostavlja svim građanima Srbije ili Srbima u rasejanju koji nose naše ime, Glavnom odboru svoje stranke rekao je da nema opuštanja, biće otpuštanja, tako nekako, zaveštao im je i rečenicu koju će odgonetati generacije ekonomista: „Ako bude otpuštanja ljudi u administraciji, to će značiti obezbeđivanje novih radnih mesta u privredi“ – ne razbiram hoće li otpuštene državne činovnike čekati novo radno mesto u fabrici i zemljoradničkoj zadruzi, ili će na nova radna mesta (proistekla neznano kako iz tragedije smanjivanja birokratije) konkurisati sasma drugi ljudi, koji nisu osetili blagodat državne službe.
Pošto njegovo gostovanje na Palama nije svuda izazvalo zasluženo oduševljenje, predsednik Srbije izjavio je da bi sutra u Raškoj ili Sandžaku otvorio školu zvanu “Bosna”, otvoriću vam koliko hoćete škola, kakvog vam drago imena, samo da ja u njima ne radim (potonje nije rekao predsednik Srbije, ovo je meni grešnom prošlu kroz glavu).
Na Marakani kao da sam u jedan mah ugledao lice doktora Bojića, bilo mi je toplo oko srca što vidim bar nekog iz JUL-a, Dačić na svečanoj tribini, uz Tadića i Dodika, a Bojić u radnoj uniformi sa ekipom prve pomoći, posle vidim da su dežurali i studenti privatnog fakulteta Medical School gde je Bojić dekan.
Rubrika “gde su, šta rade”, posvećena je Vojislavu Koštunici, doktoru ustavnog, međunarodnog i svakog drugog prava osim prava na samoopredeljenje: ne zna se gde je ni šta radi, ali mu se u pustinji njegovog opozicionarstva javilo da prevremeni izbori nemaju alternativu.
“Dveri” su smislile da bračni drugovi svak sa svojim porodom prošetaju ulicama Beograda, što ovi praktikuju i inače, ali su se sada odazvali u još većem broju te su se saborno vinuli do Zoološkog vrta gde su ih čekale karte u pola cene; ove sedmice umrla je nastarija osoba na svetu (115 g) što je u neku ruku pravično, a opet, baš takve vesti ubijaju ono malo nade u besmrtnost.
Cigani ante portas!
Bandica je jedna smela
iz svog jadnog ružnog sela
u grad carski došla spremna
da potvrdi bedu ljudsku
i popljuje majku srpsku
Iz zbirke pesama
Česka zemljo obećana, Beograde na k…c te nabijem
Gledam vesti malopre i ponovo ista sranja..navijači Crvene Zvezde su pokazivali kućno vaspitanje na ulicama Praga i šire okoline a uprava kluba umesto da takvo što osudi krivicu prebacuje na češku policiju..ciganska posla.
Iskreno ne znam da li su veća sramota navijači ili uprava tog kluba ali da ne zagrizem u preterani moralizam i normalnost, narocito zato što me za to niko ne plaća a iskren da budem i mrzi me, pustiću mozak da uživa u prekrasnim krajolicima Zimbabvea i otpočeti…
„Ciganin nije etnička odrednica, daleko bilo, to je stanje duha u kom se nalazi biće rodjeno kao čovek koje je vremenom postalo navijač Crvene Zvezde.“
Ovom rečenicom je Yoko Ono započela svoju nadaleko čuvenu knjigu „Kosmičke pripovetke“ u kojima je opisala kalvariju indijskog dečaka na proputovanju od Dimitrovgrada do Smedereva koridorom 10. Prošlo je od tad vise od 200 godina ali stvari se nisu bitno promenile.
Prenosim vam vest iz čuvenog Českog časopisa Prajhskie Ogni:
„Ovih dana Republiku Češku zapljuskuju talasi nove pošasti u vidu Cigana čergara obično obučenih u crveno(krvavo)- belu kombinaciju. Lako se prepoznaju po karakerističnoj slini koja im viri iz nosa, tetoviranom zatvorskom broju i glupim navijačkim pesmama. Nepripravljena za ovakav kulturološki i demografski šok češka policija nije imala drugog izbora osim da im uz pomoc čuvene metode dr. Pendreka polno izopšti sa majkom ciganskom na trgu Sv. Vaclava te da iste pijane i neuracunljive vucibatine posalje nazad u domovinu koja ih je takve podojila. Ovim putem molimo organe vlasti iste im matice da ako imaju i malo dužine, pardon vlasti, to pokažu i uteraju im straha ili da im ga makar malo metnu do znanja da se takvo kućno vaspitanje u našoj državi neće tolerisati.“
Zvaničnici kvazi fudbalskog kluba iz geta za koji navijaju pomenuti Cigani izdali su kratko saopštenje:
„Nemojte biti smešni…nisu dečki nista krivi…čekajte da vam dodju navijači FK Milorca“
Zašto FK Milorci pitate se? E pa, pitali smo se i mi dok iz pouzdanih izvora nismo saznali da od sledeće sezone u prvoj ligi umesto C. Zvezde nastupa tim sa mnogo većim izgledima da pobedi nekog…FK Milorci? Yes, indeed!
Ta sretna vam obljetnica !
U ovom istodobno tužnom i veselom danu , ovisno posmatrali se sa istoka ili zapada, ogleda se sva beda ljudskog roda posebice balkanske pasmine istog. Pogledajmo različite profile ove antropološke podvrste i njihove načine proslave 14. godišnjice „Oluje“ :
1.podvrsta
Homo Hrobaticus NDHaticus
Ponosni pripadnik hrvatskog naroda. Na televizoru drži plastični kip Djeve Marije u (zamalo) prirodnoj veličini. Na zidu ka kome je okrenut sav nameštaj u dnevnoj sobi drži sliku poglavnik Pavelića a kraj nje malo niže postavljenu sliku rahmetli pape Ivana P. II. Šahovnica je nezaobilazni simbol na svim mogućim stvarima od presvlaka na fotelji preko tostera do četkice za zube. Obično je potomak Homo Yugoslavicus Comunisticusa ali je, za sad nepoznatom genetskom mutacijom, postao revnosni katolik i član svih ustaško-domobranskih organizacija u zemlji i inozemstvu. Ne voli Slovence, poseban pik ima na Jevreje i Rome a mržnja prema Srbima je utkana u njegov DNA.
Način proslave ovog blagdana:
Sa prvim zracima sunca ustaje i oblači dalmatinsku narodnu nošnju (ne bitno iz kog je kraja hrvatske on zna da vuče korene sa svete dalmatinske zemlje pa makar za to nemao niti jednog razloga). Uz zvuke Lijepe naše sa suzama u očima podiže hrvatsku zastavu na jarbol u dvorištu. Zavaljen na panj ispred svoje kuće pristupa čišćenju automatske puške (zlu ne trebalo sačuvane iz domovinskog rata) u nadi da će se pojaviti neki zalutali turist čije će zadnje reči biti „Ja se izvinjavam da ne znate put…“ Sa radija se ore Thompsonove balade. Nakon službe u lokalnoj crkvi sa najboljim komšijama pristupa zarakijavanju do večeri uz pevanje domoljubnih pesmica iz sve grla totalno bez sluha. Žena doliva rakiju, deca kolju mačka Čedu.
2.podvrsta
Homo Serbicus Chetnicus Seseljicus
Ponosni pripadnik najstarijeg naroda na svetu. Obično doseljen iz drevnih srpskih krajeva koji se danas nalaze pod hrvatskom ili muslimanskom okupacijom. Na zidu drži sliku Ratka Mladića a kraj nje poster Cece u prirodnoj veličini. Kao i
Homo Hrobaticus NDHaticus obično vodi poreklo od Homo Yugoslavicus Comunisticusa ali je takođe pretrpeo genetsku mutaciju te postao pravoslavni zilot i pobornik velikosrpske ideje. Vrlo često se bavi proučavanjem istorije srpskog naroda, naravno isključivo iz dela klasičnih pisaca kao što su Deretić, Pjanović, Jarčević, Šešelj i dr. Ne voli nikog sem istomišljenika a u DNA strukturi mu je usađena mržnja prema Hrvatima, Muslimanima i Šiptarima. Iako nikad nije bio na Kosovu za njega nema svetije zemlje.
Način proslave ovog blagdana:
Sa prvim zracima sunca ustaje i toči rakiju. Po hiljaditi put gleda „Oluju nad Krajinom“ i lupajući šakom od sto svakih pet minuta klimajući glavom pusti glas „Što ih sve ne pobismo kad smo mogli…mamu im j… ustašku„. Odlazi u šupu i vraća se sa dve bombe kašikare koje stavlja na sto ispred sebe. Ostatak dan provodi ćuteći i ne skidajući pogled sa njih. Samo ponekad saginjući glavu provuče ruku kroz kosu ili zagladi bradu. Žena i deca plaču. Baba ceo dan gleda televizor i briše suze sećajući se kako je morala sa bolesnim bubrezima da vozi traktor sve do Loznice.
3. nadvrsta
Homo Sapiens Sapiens Normalicus
Napaćeni narod koji je izneo najveći teret sukoba između prve i druge podvrste. Dokazujući svoje ludilo obe podvrste su se takmičile u ubijanju treće nadvrste.
Neka je mir duši svim žrtvama bezumnih divljaka kojih je bilo na svim stranama. Da se nikad takvo ludilo ne ponovi.
Ukida se prvi kanal…
Nema više TV pretplate, glupih emisija, iritantnih faca Žike Seljaka i Olivere Jovićević-produkti Tijanićevog eksperimenta ukrštanja muva (mozak) i kreatura antropoidne forme (telo). Lep scenario doista ali nažalost nije to u pitanju.
Juče je održana redovna Vidovdanska sednica UO Akulture čiji sam ja predsedavajući i jedini član. Raspravljalo se o sledećim tačkama dnevnog reda:
1. Strategija daljeg razvoja Akulture
2. Izbor glavnog i odgovornog urednika
3. Sex na radnom mestu
4. Razno
Nakon višesatne rasprave o prvoj tački dnevnog reda UO je dvotrećinskom većinom izglasao ukidanje svih kulturnih sadržaja sa sajta odnosno ukidanje prvog od dva dosadašnja kanala komunikacije.
„Usred potrebe za boljim pozicioniranjem Akulture u blogosvetu i jasnim definisanjem pravca njegovog daljeg razvoja u uslovima SEK-e mi dole potpisani članovi UO Akulture odlučujemo:
- Ukida se prvi kanal Akulture sa svim svojim kulturnim i naučno-obrazovnim sadržajima
- Ukida se kategorija Res privatae „
Za razliku od prve, o naredne dve tačke dnevnog reda nije bilo žučne rasprave. Odbor je jednoglasno doneo odluku da ponovo izabere Vjačeslava za GIO urednika Akulture
„Odbor dalje smatra da je Vjačeslav posao GIO urednika do sada obavljao vrlo glavno i odgovorno, na slavu crkvi i narodu, te ga (u nedostatku kvalitetnijeg kadra) ovlašćuje da i u buduće obavlja datu funkciju.“
Takode, Odbor je zakljucio i to da ubuduće mora biti više sexa na radnom mestu.
„Kada je u pitanju sex na radnom mestu, Odbor ne samo da ga podržava već se i aktivno zalaže za njegovu promociji u cilju postizanja boljeg kvaliteta i kvantiteta istog“
Umesto rasprave o tački -Razno- UO je otišao na pivo.
„Drago mi je da se više ne moram bahtati sa kulturom“ izjavio je nakon sednice vidno raspoložen Vjačeslav,„Ja da sam hteo da budem kulturan zvao bih se Haralampije“ zaključio je novi/stari urednik Akulture i odjahao u pravcu zalaska sunca.
Ljubavni slučaj studenta FF ili zašto je fino čeljade iz provincije počelo pisati blog
Jubilarni stoti post morao je biti svečano obeležen koktelom u prestižnom valjevskom hotelu. Vi naravno niste bili pozvani ali makar imate tu privilegiju da ga čitate upravo sada. Hvala na čestitkama, dobro sam se držao. Slučajno ili namerno tek ovaj jubilarni post se gotovo u dan poklapa sa prvom obljetnicom postojanja Akulture. Već čujem…Sretni bili, veliki porasli…fala vi još jedared. Obećavam da ću se svojski truditi da pišem bolje, lepše i češće (se izvinuvam na site koito ne podnosaat ovieto blog – pogotova na BIA-ta i drugite državni organi), da ću odvajati rečcu ne od glagola osim kada su u pitanju nisam, nemoj, neću, nemam, i rečcu li u svim slučajevima. Na vaše mailove u kojima me kumite da prestanem sa prozivanjem dragog nam predsednika države odgovaraću revnosno kao što sam to i do sad činio jer mi doista nije teško (niti će biti) da napišem jednu rečenicu – Odi si polno opštit s njim (prim.prev. Jebo te on). Nisam siguran da li je vređanje takve vrhunske institucije kažnjivo delo ili ne u našoj maloj despotiji te ovim putem molim kancelariju druga predsednika da mi to javi ukoliko nemaju druga posla.
Ako ste očekivali da ćete u ovom postu saznati uzrok i razlog nastanka i postojanja Akulture potpuno ste u krivu jerbo ako do sad niste dokučili razlog ni ne zaslužujete da saznate. Elem da ne ispadne da je Vjačeslav kučka daću vam tri ponuđena odgovora pa vi izaberite po svom nahođenju ono što će umiriti vašu zavist i udovoljiti vašim kompleksima.
Scenarij jedan.
Autor je jedno jadno iskompleksirano stvorenje iz zabiti u koju svraćaju samo predstavnici društva za zaštitu kitova i medvedi. U svojoj nesposobnosti da pronađe devojku sa kojom bi delio malobrojne trenutke radosti autor se nalazi pred dva izbora – otisnuti se u svet u potrazi za srećom ili napraviti blog. Isfrustriran, lenj, zadrigao i debeo (kao pčelar Miki) autor se odlučuje za drugu opciju.
Scenarij dva.
U jednom trenutku dosade autor inače poznata medijska ličnost, moglo bi se reći zvezda, odlučuje da sebi život učini još zanimljivijim tako što će na svojoj ultra,giga,mega skupoj mašini instalirati World of Workraft. Nažalost lepota i pamet retko idu zajedno te je prepreka u vidu krekovanja bila ne premostiva. Iznerviran nemogućnošću da instalira igricu autor impulsivno pokreće blog.
Scenarij tri.
Lep i pametan kakav jeste, autor odlučuje da pokrene blog u nadi da će ga neka novinska kuća primetiti i angažovati kao kolumnistu. Autor izmišlja ideale i buntovništvo da bi bio zanimljiviji ali ipak duboko u duši jadan i nezanimljiv prihvatio bi da piše i za Politiku.
Za jedan od ova tri ponuđena odgovora možete glasati na telefon 0900/123-KOGA-BOLI-SPOLOVILO-33 ili na već dobro poznati mail koji vidite u uglu vaših malih CRT,LCD,TFT ekrana.
Koristim priliku da se u ovom postu ispričam svima koji su očekivali komentare na posetu čika Bidena i jučerašnji pokušaj renoviranja enterijera zgrade predsedništva o osobnom trošku jednog Valjevca (koga inače ne poznajem…i ne nisam ga ja poslao…iako sam ga zdušno sve vreme podržavao) ali Akultura je snažna, inspiracija prevelika, vreme prekratko a Vjačeslav je samo jedan.
Zašto je Nesmin bolji neg Džesmin
10 razloga zašto je Beogradska mumija bolja od Endžija
- Beogradska mumija se ne pravi da je Beogradjanin
- Beogradska mumija zna da izgovori ćerpič sa jednim č
- Beogradska mumija zna više egiptologa i oni se toga ne stide
- Beogradska mumija zna nešto o Egiptu
- Beogradska mumija govori staroegipatski
- Beogradska mumija ima vise dlaka na sarkofagu nego Endži na glavi
- Beogradska mumija je napisala više stručnih radova
- Beogradska mumija zna da peva
- Beogradska mumija ima diplomce
- Za beogradsku mumiju su culi i ljudi van četvrtog sprata
Za neupućene:
prof. Džesmin Andjelkovic aka. Endži
Po profesiji egiptolog. Po opredeljenju Dorčolac. U slobodno vreme se bezuspešno bavi medievistikom, novinarstvom i pevanjem. Omiljena disciplina – pljuvanje. Omiljena javna ličnost – prof. Djordje Jankovic. Omiljeni sport – nekrofilija. Omiljeni bend -Fetish beat. Omiljeni kutak – Nekrofilni kutak
Beogradska mumija aka. Nesmin
Mumifikovano telo nekog jadnika iz Egipta koje je, Bog sveti zna kako, dospelo u Srbiju. Objekat je obožavanja svih priučenih klompera egiptologa u našoj zemlji. Nadenuli su mu ime Nesmin i čuvaju ga u specijalno sklepanoj kartonskoj kutiji u bračnom apartmanu na FF-u. Za više informacija pogledajte ovde
Valjevo vs. Šabac
Najbolje u Šapcu su glumci iz Valjeva?
Najčuveniji i najdugovečniji međugradski rivalitet jeste onaj između Valjeva i Šapca. Nadigravanje između centra Kolubare i Mačve traje, što bi narod rekao, od kako je gavran pocrneo, tačnije, od kako je ispevana čuvena pesma o valjevskoj podvali i šabačkoj čiviji.
Pesma je, naravno, zasnovana na „istinitoj“ priči o tome kako su Valjevci podvalili Šapčanima otimajući im lepu mladu. Šapčani su uzvratili podmetanjem čivija pod točkove kočija Valjevaca čiji se put kući tako neslavno završio. Ne zna se šta je bilo sa lepom mladom Šapčankom.
Po drugoj verziji, rodonačelnik valjevsko-šabačkog nadmetanja bio je izvesni Marko Kalaba. Sve je počelo u drugoj polovini 19. veka. Kalaba, poznati valjevski rakidžijski trgovac toga doba, često je zbog posla, ali i kocke, svraćao u Šabac. U gradu nikada nije ostajao kraće od jednog dana, a znao je, kad bi ga karta služila, da za stolom sastavi i po tri dana. Za to vreme njegove rabadžije prodavale su rakiju čaršijom. Priča kaže da su jednom prilikom Šapčani, skloni lakrdiji i čikrami, nahranili i napili rabadžije i potom u burad s rakijom dolili vodu. Sutradan je čaršijom pukla bruka. Međutim, kada je sledeći put dolazio u Šabac Kalaba je bio obazriviji, a i karta ga je bolje služila, pa je na kocki zaradio i fijaker. Da bi upotpunio svoj trijumf, fijakerom je paradno prošao gradom. Šapčani su mu na odlasku nekako iz sve četiri osovine povadili čivije koje drže točkove, pa se fijaker raspao, a Kalaba završio u blatu.
Tako je počelo. Doduše, Valjevci „najiskrenije“ za Šabac kažu da je „lepo mesto, ali daleko od grada“. Jer, u administrativnoj podeli SFRJ, Valjevo je bilo centar zajedničkog regiona i sedište svih najvažnijih državnih institucija. Uz to, Valjevo je postalo i železnički centar prolaskom pruge Beograd – Bar. Na opasku da je Šabac ostao železničko slepo crevo usledila je kontra. Šapčani su isticali da su centar rečnog transporta Savom i da je još pre Drugog rata postojala redovna putnička linija do Beograda brodom „Kraljica Marija“.
Za nadmetanje je Valjevo imalo i „Krušik“ u kojem su se pravile rakete i mine, a Šabac „Zorku“ iz koje su najpoznatiji proizvodi veštačko đubrivo, boje i lakovi. Snaga se odmeravala i na tradicionalnim „Čivijadama“ u Šapcu. Tih sedamdesetih godina prošlog veka Valjevci su, uglavnom, pobeđivali u svim vrstama takmičenja, od recitovanja do laganja.
Zlatnih osamdesetih, hvale se Valjevci, za vakta Dušana Mihajlovića njihov grad je prešišao sve u Srbiji, a kamoli Šabac. Kažu da su uveliko bili na Zapadu i to ne samo geografski… Žale se da su onda na vlast došli socijalisti kojima je „prvi zadatak bio da Valjevo vrate u Srbiju“. Šabac je, u međuvremenu, nadmašio sam sebe, ali i suseda, pa je danas ispred (ili iznad) Valjeva. Komšije ne kriju da zavide Šapčanima i obećavaju da se neće predati.
Podsećaju da su najbolji glumci u šabačkom teatru Tomašević zvani Žuća i Petranović zvani Šarac, rođeni Valjevci. Šapčanima poručuju da se sete i čuvenog grafita na kojem piše „Valjevke su najlepše Beograđanke“! A kao poslednji, veruju i najubedljiviji aargument da trka nije završena, Valjevci i pored svih šabačkih „čivija“ s ponosom konstatuju – kakav je to grad bez pruge i pivare?
Iz arhive Blica
Ten years ago…Merciful Angel was born
Angel of mercy once again
Spreads his wings to destroy the doomed
Acting by his conscience no more
Wave your flaming sword upon us
You will feast on our blood
Kill the innocent, save assassins
And go peacefully to your cloud
Angel, are you blind now?
Mercy from your hands is gone
Darkness upon justice
Killing has been done
Can you reverse the course of actions
Wake the victims of your rage
Blind fury, judgement without jury
Must be locked into it’s cage
Mindless crimes, stupid as they are
Shouldn’t be done by holy hands
If this is to be the divine justice
Will the shadow lift from all the lands?
Angel, are you blind now?
Mercy from your hands is gone
Darkness upon justice
Killing has been done
By orders from the mighty
To witness that the evil won
Rivers of blood will flood the Earth
As the devil will laugh upon your deeds
In whose service are you now
And have you earned your demonic wings?
Face your sins, repent them all
Your soul is peaceful for long
Madness reigning your mind
And leaving skies far behind
Devastation is your trail
Human faces remain pale
Glowing flame’s your signature
Still you think that you remain pure
Moments of glory, enjoy them now
Your mistakes will not be forgotten
Fall from grace, a punishment for you
Just for one moment be true
(Space Eater)
„Sad umukni kleta tico, u paklenu noć se vrati
S tamom crno perje spoji, beleg laži gnusnih tvojih,
samoćom nas udostoji, vrh glava ne leti više
izgled i kljun tvoj ukloni što nam srca ojadiše.“
Ovako nešto – Nikad više
Danas je Dan Republike..
U duhu današnjeg prazničnog raspoloženja svim jugonostalgičarima,dzedajima i onima koji nisu voleli da uče istoriju poklanjam jednu od meni najdražih pesama koja nam svima vraća lepe uspomene na zemlju u kojoj smo se rodili a koje više nema…
U našim srcima živeće večno
Od Vardara pa do Triglava
od Đerdapa pa do Jadrana
Kao niska sjajnog Đerdana
Svijetlim suncem obasjana
ponosito sred Balkana
Jugoslavijo, Jugoslavijo.
Širom sveta put me vodio,
za sudbom sam svojom hodio,
u srcu sam tebe nosio.
Uvek si mi draga bila
domovino moja mila.
Jugoslavijo, Jugoslavijo.
Volim tvoje reke i gore,
tvoje šume, polja i more,
volim tvoje ljude ponosne,
i ratara i pastira
uz frulicu kad zasvira,
Jugoslavijo, Jugoslavijo.
Krv se mnoga za te prolila,
borba te je naša rodila,
radnička te ruka stvorila.
živi sretna u slobodi,
ljubav nek te naša vodi,
Jugoslavijo, Jugoslavijo.
Internet u Srbiji jeftiniji za 30%
Jutros u busu čitajući Blic naleteh na ovu vest. Ministarka telekomunikacija i informacionog društva (kakav naziv…neko bi još i pomislio da to kod nas stvarno ima) izjavila je da će internet pojeftiniti za 30 odsto pošto je velikoprodajno tržište interneta liberalizovano. Za mal se ne šlogirah kad videh…ta nisu valda ovi „socijalno odgovorni“ lopovi rešili da ukinu monopol Telekomu!?…Ministarka kaže da jesu:
„Do sada je međunarodno povezivanje išlo preko Telekoma, koji je svoju monopolsku poziciju naravno koristio, tako što je nivo cena bio nešto viši nego što je u zemljama u okruženju„
„Ona je na konferenciji za novinare kazala da su tokom prvih 100 dana vlade usvojeni pravilnici o korišćenju mreža i o međunarodnom povezivanju, koji će omogućiti internet operaterima da se povezuju na mreže u inostranstvu.“
Ja naravno predstavnicima ove nazovi države ne verujem ni kad požele dobar dan al opet fala q..cu ako se ovako nešto dogodi. Naravno i sa tim pojeftinjenjem od 30% odsto (verovatnih ko Dinkićevih 1000e) Srbija će i dalje imati verovatno najskuplji internet u Evropi a o odnosu cena/kvalitet internet usluga ne treba trošiti reči uzalud. I pored toga što sam siguran da država ima spreman scenario kako da nas zajebe i u ovom slučaju (kao i u svakom drugom), svoje ne poverenje (apsolutno) ostavljam po strani i za sad ovu vest posmatram kao blago pozitivnu.
Godišnjica nazovi revolucije…
Da se na današnji dan pre osam godina dogodila revolucija kao što nije sve bi bilo drugačije…a možda i ne bi.
Sećam se tog dana, maglovito doduše ali ipak je tu negde pred mojim očima, ne zato što je zaista zavredneo da ga se sećam svih ovih godina već zato što sam bio primoran da se vraćam na njega kad god se dogodi nešto u ovoj zemlji što nas je zajedno sa njom vraćalo na taj datum davajući mu sve manje i manje značaja. Setio sam ga se 12.marta, i na dan formiranja Koštuničine vlade, i na dan formiranja druge Koštuničine vlade, setio sam ga se i kad je Tadić postao predsednik DS, i kad je Čeda isključen iz partije, kad je donet novi Ustav i napose kad se SPS pobednički ugnjezdio u sebi srodno crveno krdo veselo podgrevajući emocije novih Borisovih komunista rečima Internacionale. Da li iko više misli da je tog dana bila revolucija nije mi poznato ali povijesni je fakat da se osim piromanskog divljanja beogradskih domaćina i gostiju iz Čačka ništa drugo nije dogodilo. Sjahali su Milošević i Dačić da bi danas jahali Tadić i Dačić…jebi ga nije da mi je matematika jača strana al ovde je računica jasna…mi smo i dalje konji. U Evropi nas tretiraju kao kriminalce, plate su sramno male, hrana više no sramno skupa, zemlja još manja (sa tendencijom daljeg smanjivanja), putevi i dalje očajni, trgovima marširaju nacisti a ako im se neko ne daj Bože usprotivi završi na sudu zbog remećenja javnog reda i mira. Čak i kad bih sve ovo i još mnogo toga stavio na stranu postoji jedna značajna stavka koja nas razdvaja od onog što se zove uspela demokratija a to je alternativa. U normalnim zemljama izbori nisu toliko potresno iskustvo…postoji alternativa a to je nešto što mi nažalost možemo samo da sanjamo.Ovde su alternativa Koštunica i Nikolić a dopustićete mi slobodu da kažem…serem vam se u alternativu.
Sad ću ja naravno biti popljuvan kako nisam demokrata i kako ne cenim to što je postignuto posle 2000-ite al iskreno pište mi gajde za to. Znam ja šta je demokratija i kako treba da izgleda normalna država a toga kod nas ima tek u naznakama.Za osam godina malo li je.
Nova neemitovana epizoda serije Nikad izvini
U glavnoj roli alfa i omega Delte M.Mišković, vožd voždova Serbskih…
Himna KK Metalca by Ž.J. aka Lane & Dado Topić
Naši Poskoci sa zapada imaju novu himnu koja je premijerno izvedena na prošlonedeljnom turniru Valjevo 2008. Tekst himne je napisao Željko Joksimovic a otpevao ju je Dado Topić.
Text:
Niko nije tako jak
Niko nije tako lud
Niko nije tako ljut
ko Metalac ovaj put
Poskoci sa zapada
najboljeg su napad
navala ne prestaje
za nas nema predaje
Ref. x2
Metalac, to je tim iz Valjeva
Metalac, četa naših kraljeva
/Pa sve to još jednom a zatim ide jedan vrlo simpatičan narodni deo/
Za Metalac navija
i selo i čaršija
i Markova stolica
i Gradac i Obnica
/pa sledi malo čuvenog zagorskog jjjooooojjj-iranja/
Ref. x2
A evo i himne u mp3 formatu pa poslušajte…
Partizan i Panathinaikos u našem malom mistu…
Povodom 60 godina od osnivanja valjevskog Metalca koji će od ove sezone igrati u Prvoj ligi Srbije, danas i sutra će u našem lipom gradu na Kolubari biti održan košarkaški turnir na kom će pored Metalca igrati još i svetske veličine kao što su Partizan, PAO i ruski prvoligaš Surgut. Finale turnira je sutra u 20h a koliko sam čuo biće i prenos na „javnom servisu Srbije“.
Ja nisam kupio karte na vreme tako da večeras neću moći da se derem sa tribina Hale sportova „udri Stameniću te prestoničke džulove“ ali ću svim srcem navijati za naše Valjevce i držati fige da dodu do finala sutra.
KK Metalac u sezoni 1977/78.Generacija koja je harala 70-ih u Prvoj saveznoj ligi SFRJ
Edit:
KK Metalac VA 77 – 82 KK Partizan BG
